Pisma sa Istoka

Mila moja M,

Opet kasnim sa odgovorom, opet žurim na ulicu! Mom radoznalom duhu je teško da miruje u gradu u kom vazduh ima slatkasti miris jabuka i duvana, pa mi se čini da ima gustinu meda i boju purpura. Dugo već odmara na Bosforu upijajući krv istorije, temperament naroda, magične zalaske sunca, reklo bi se da je ovde sve moguće.

Znam da se pitaš koliko ću ostati i znam da bi ćeš sada prekorno pogledati ove redove, ali ja moram da ispratim svoj njuh! Moram sve da vidim, okusim, osetim, osudim ili zavolim. Ne brini, mila, po običaju počinjem sa hranom, ljude ostavaljam za dezert! Kuhinja ovog podneblja prvo te privuče svojom raznovrsnošću, zatim osvaja bogatstvom začina, a onda zadržava intenzitetom ukusa. Mogla bih sada ovde da raspletem ep o jagnjetini, patlidžanu, mantima, čorbama, morskim plodovima, ovčijem siru, baklavama i koječemu još, ali ostavljam to za  neki „dar mar“ na tanjiru kada se budemo videle. Naime, uprkos svim tim virtuznostima šefova kuhinja, restoranima sa velelepnim pogledom i raskošnim eneterijerom, ono što me najviše impresionira su ulice. Da, mila, ponovo ta ulica! Čovek bi pomislio da sam beskućnik koliko pričam o njoj! Ali zaista, mislim da jedino ulice dopuštaju da osetiš puls nekog grada. Oslušni ih malo, razumećeš koliko je živ neki narod sa svim svojim pojedinostima, a koliko se izgubilo prihvatanjem nekih trendova koje nameće moderno doba. Iako su se i ovde razmnožile svetleće reklame nekakvih burgera i kafa, dovoljno je da zažmuriš i osetih miris pečenog kestenja i čaja koji će te za tren podsetiti gde si.

Kaja

I eto tako, imala sam jedan dan za eksperimentisanje. Dospustila sam nosu da bude dirigent, a jedino sto mi je bilo potrebno je malo volje za šetnjom, par lira i prazan stomak. Prvo,  zamisli one, huh, ne znam kako bih ih nazvala, mozda zastakljene kutije u kojima se u Srbiji najčešće prodaju kokice. E pa ovde postoje nekakve malo veće modifikovane verzije, i ima ih  doslovno svuda, i imaju „materijala” za ceo dan! Nemoj da se smeješ, ali evo male listice šta se sve to može pronaći na ulici:

  • Simit (djevrek) i ajran (napitak izmedju mleka i kefira);
  • Cedjena pomorandža ili nar, kriške ananasa ili pak erik (nekakva grozna zelena šljiva);
  • Pečeni kesten ili pak bademi, lešnici, leblebije;
  • Ostrige sa rižom, začinjene biberom i limunom (mmmmm must have!);
  • Tatli (neki fazon tlumbica), baklave, štrudle i neko sjajno čudo sa kajmakom što nema pojma da zapamtim kako se zove, i naravno sve navedeno je začinjeno pistaćima;
  • Turšija „to go“;
  • Pilav!

turski market

Dobro mila, ne znam kako je tebi nakon čitanja ovoga, ali ja sam naprasno ogladnela. A veruj, uzdržavala sam se da uz sve navedeno dobiješ kompletan kometar! Čudno, ali kralj tvoje kuhinje, Gospodin Burek, nije bilo još posetilac mojih prstiju, ali obećevam da ćeš za to dobiiti uz opise i foto priču. Evo, kol’ko sad idem da ispoštujem obećanje!

A da, znam, sad bi me vratila sa vrata da čuješ da li sam probala ono što ovde nazvah dezertom, iliti ljude! Reći ću ti za sada samo da oni imaju izreku: Ako želiš da upoznaš jezik naroda,  moraš da probaš jezik čoveka iz naroda (moj prevod!!!).

Ljubim te, volim i Görüşürüz,

Tvoja K.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *