Pariska priča

Prvi put je osetila da nekome, nečemu, pripada onako istinski, stvarno. Pokisla ali srećna, vrtela se na sred ulice ne mareći za gužvu i trube nemilosrdnih i sanjivih vozača koji su je proklinjali na sav glas. Nije ih čula, pevušila je prepoznatljivu melodiju srca koje je svakim trenom kucalo sve brže i brže, u ritmu emocija koje su je podsećale da je živa. Kao da je sve godine koje su prethodile njihovom susretu bila u nekakvom polu snu. Nije volela reč mrtav. Zapravo i nije bila mrtva, već pasivna. Bio je to pravi pridev koji je opisivao ženu kojoj je prethodne noći zauvek rekla zbogom.

Pamtila je dobro njihov prvi susret. Prišao joj je laganim ali sigurnim korakom, smešeći se zadovoljno ili pak srećno. Nije baš umela da napravi razliku između ta dva, tako posebna osećanja . Zadovoljstvo je pronalazila u malim stvarima, uglavnom hrani, knjigama, starim pločama. U putovanjima – svojim begovima od stvarnosti i svakodnevnog života koji je gušio – pronalazila je sreću. Ili je to više bila radost? Pravu sreću verovatno nikada i nije srela, mislila je dok joj se stranac obraćao na svom tečnom, iako pomalo čudnom, francuskom jeziku.

– Prvi put ste u Parizu? Nisam Vas ranije viđao – reče neznanac, uzimajući njenu drhtavu ruku u svoju. Polako je prislonio usnama. Jadan kratak dodir koji je izazvao nemir.

– U prolazu – prošaputala je vešto izbegavajući strančev pogled dok joj je rumenilo nadolazilo u obraze.

– Carlos Bustamante – predstavio se –  I ja sam, može se reći, u prolazu. Baš kao i Vi. Niste mi rekli Vaše ime.

Njegov magnetni pogled činio je da se oseća nelagodno, blokirano, a u isto vreme kao da je u tim tamnim očima mogla da prepozna sebe. Zaustila je da izgovori svoje pravo ime, ali nekakav instinktivni nagon promenio je karte na talonu. Poželela je, iznenada, da postane neka druga. Jedna mala laž, na kraju krajeva, nije mogla da joj škodi.

– Niste mi pružili priliku za to. Zovem se Charlotte – rekla je, nasmešivši se. Charlotte Bronte je bila jedna od njenih omiljenih spisateljica, u čijim heroinama je često pronalazila sebe. Kad sve sabere i oduzme, to baš i nije bila neistina. Da se kojim slučajem rodila u Francuskoj, a ne tamo negde na brdovitom Balkanu, mogli su to ime da joj daju.

Od momenta sletanja na pariski aerodrom imala je taj čudan osećaj koji je nije napuštao. Neka vrsta déjà vua. Kao da je u prethodnom životu,  iako nije verovala u takve stvari, živela među zidinama grada koji je usvojio ne tražeći ništa za uzvrat. One večeri, dok je brbljivi taksista vozio u hotel, osetila je da se vraća kući. Kako je beznačajna bila ta reč – kuća. Nije znala za kuću, dom. Nije volela da pušta korene, niti da se vezuje za mesta i ljude. A opet, Pariz kao da joj nije dozvoljavao da ode.

Slika preuzeta sa: http://chenonceau.fromparis.com

Fotografia  preuzeta sa: http://chenonceau.fromparis.com

Sa Carlosom je sve bilo drugačije, nestvarno. Charlotte je konačno mogla da pokaže svoje pravo lice, a onu predobru, nesrećnu i plašljivu, uvek spremnu na beg sebe ostavi tamo u izmišljenom ćošku duše za koju nije ni znala da može tako da vibrira.

Sprijateljili su se odmah, na prvi pogled, prvi osmeh. Zapravo to je bilo ono što je ona mislila, nije bila svesna pravca  kojim se kretao njihov odnos. Za nju je sve bila samo igra, čija pravila je mislila da poznaje i da ih diktira. Varala se. To je bilo upravo ono što je on želeo, da joj pruži sigurnost koju nije posedovala iako se trudila da pokaže upravo suprotno. 

Bio mu je dovoljan  jedan dan u njenom društvu da je pročita. Nije umela da se pretvara, folira. Totalno loša glumica a iznad svega iskrena žena. Njene oči nisu lagale kao njene usne. Ali voleo je da je sluša. Imala je tako umiljat glas da je mogao da uživa u njemu bez prestanka.  Radovao se njihovim susretima kao malo dete. Nije želeo da se rastanu, iako je bio svestan da je to bilo neizbežno.

Noć ih je polako obavijala svojim toplim pokrivačem. Nebo je palilo prve svetiljke u ulici zaljubljenih i sretnih parova kojima je uska uličica nedaleko od katedrale bila omiljeno skrovište. Nije ni primetila kad su im se prsti  pronašli, poigravajući se i preplitajući se. Usporila je korak. Stao je i on. Svetiljka nedaleko od mesta na kom su se zaustavili davala je njenom licu poseban sjaj.

Nervozno je izvukla ruku iz njegove i provukla je kroz kosu, uvijajući prstima neposlušnu loknu. Stajala je u mestu i ćutala. Ćutao je i on. Nije znala koliko dugo su stajali tako nepomično, činilo joj se čitavu večnost. Prvi korak je, naravno, napravio Carlos. Da je čekao da se ona odluči moglo je da prođe i hiljadu svetlosnih godina koje nisu imali na raspolaganju. Pogledi su im se, u jednom trenu, sreli. Bili su tako blizu da je mogao da čuje jasno i glasno kucanje njenog srca i uzdah.

Želeli su jedno drugo, nije bilo sumnje. Od prvog susreta sanjao je momenat kada će postati jedno. I Charlotte je bila spremna da mu se preda, bezuslovno, bespovratno. Nije mislila na sutra, na posle. Na osećaj krivice koji će je obuzeti kada se bude vratila u realnost. Imala je, kao i svi, pravo na svojih pet minuta ludila.

Zaboravila je na onu drugu stranu sebe dok su njegove ruke vešto otklanjale sve prepreke. Nije obraćala pažnju na vreme, na hladnoću, na mantil koji je polako skliznuo ostavivši je u pletenoj haljinici boje kajsije. Bili su popuno sami u uličici koja će zauvek čuvati njihovu tajnu.  Jedna duša a dva tela. Jedan sasvim nov, zapravo drugačiji osećaj koji je budio neku novu nju od koje se uvek skrivala ne želeći da je upozna.

Živa kako to odavno nije bila, i na tome je mogla da zahvali potpunom strancu, mogla je da nastavi svoj put. Namestila je izgužvanu haljinu i pregrnula mantil. Bosa, držeći balentanke u levoj, desnom ga je povukla za sobom. Napustili su svoje skrovište ubrzanim korakom, bežeći od krupnih kapljica kiša koje su padale vrtoglavom brzinom. Tih jesenjih dana vreme u prestonici se menjalo iz sata u sata.

U jednom momentu su oboje prestali da trče. Stajali su jedno naspram drugog svesni onog što je sledilo. Mrzela je rastanke, suze, reči koje će izgovoriti – obične klišee koje je izbegavala. Tišinu je prekinuo tamnokosi muškarac koji joj je prethodne noći vratio sve ono što je mislila da je izgubila, da nije nikad ni posedovala. Ono njegovo te quiero bilo je tako banalno, izlizano, ali joj je ipak izmamilo osmeh. Nije odgoorila, nije pronalazila adekvatne reči a emocije nije iskazivala tako lako. Ono što je osećala svakako nije bila ljubav.

Mokra ali srećna, kako dugo nije bila, oprostila se od svog ljubavnika poslednjim poljupcem. Skakutajući po baricama, vesela i nasmejana, zaustavila je prvi taksi. Za par sati Pariz će biti samo još jedan ostvaren san, još jedan beg uspešno priveden kraju. Izvadila je mobilni iz torbice i okrenula dobro poznati broj.

Slika preuzeta sa: http://jennydogdog.wordpress.com

– Ja sam.  Nina. Samo da ti kažem da se vraćam kući.  Vidimo se u Beogradu za par sati.

Po prvi put je tu reč osetila svojom. Ma koliko god to bude trajalo. Do idućeg bega, verovatno.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *