Otrov u pogledu

Grad mi je nedostajao, ali ne i ljudi. Na svom osamljenom putovanju shvatila sam da nemam nijednu osobu kojoj bih se obradovala po povratku. Možda njemu? Pomisla sam na prvi poljubac posle nekoliko nedelja, prvi zagljaj, njegov miris i dodir. Ali, nikakav poseban osećaj mi te misli nisu stvorile.

Podigla sam kofere sa pločnika, iako sam se iz grada uputila sa ručnom torbom. Tako i biva, kreneš na put radostan, a vratiš se iznuren sa više stvari i kofera no što si poneo. Ušla sam u stan i osetila miris svog doma.

„Znači tako miriše moj stan“  – pomisla sam dok sam odlagala kofere u ćošku.

Fotografija: Mina Gudurić

Model: Mladena Ćorić

Pogled sam ustremila ka telefonu, uspravila sam se i naslonila o vrata. Stajala sam naslonjena nekoliko minuta i premišljala se – spremiti se, raspremiti stvari, potopiti se u kadu ili ga pozvati i čuti mu glas? Pozvala sam njegov broj, čekala sam njegov glas.

– Halo?

– Zdravo dragi.

Tišina.

– Tih si, nije ti drago da me čuješ?

– Naprotiv, samo sam zatečen.

– Nema razloga, kako si?

– Zaposleno, da li je u redu da se čujemo kasnije?

– Svakako.

Gledala sam u spuštenu slušalicu neko vreme. Pitala sam se zašto je hladno na drugoj strani, i nisam uspela da nađem odgovarajući odgovor. Napravila sam korak ka kupatilu, taman kad jhe telefon zazvonio.

– Halo? – očekujući da čujem njegov glas izvinjenja

– Draga, spremi se, pokupiću te u devet ispred zgrade, (ime prijatelja) pravi večeras koktel veče. Biće svi! A biće i iznenađenja za tebe. – iritirajuće radosno, zacvrkutala je Sonja.

– Koktel haljina?

– Sjajno! Vidimo se!

***

Sa Sonjom sam se našla ispred zgrade, a dok smo došle do (ime prijatelja) moja cvetna haljina se već bila izgužvala. Tašnu sam stavila pod mišku i ušle smo u baštu.

(Ime prijatelja) nas je pozdravio i poželeo nam dobrodošlicu

– Poslužite se, pridružiću vam se kasnije u gužvi sam sada! – okrenuo se i otišao u pravcu novopristiglih gostiju.

– (Ime prijatelja) je i dalje u svom starom raspoloženju. Šta je bilo sa njeogvom bivšom?

– Ništa, poklali su se nedavno u nekom restoranu, a čula sam posle toga da su nastavili da se viđaju ponovo. Neće dugo trajti to primirje. Veruj mi.

– Nije moja stvar. Koje si to iznenađenje pominjala?

– Strpi se, videćeš.

I dok je okretala glavu, uočila sam otrov u njenom pogledu. Zadrhtala sam. Samo sam nekoliko puta videla u njoj toliku otrtovnost, ali uvek prema drugima, i ti su loše prošli. Odbijala sam da poverujem da je meni nešto zakuvala.

Razmišljaući o čemu se to radi, u vidokrug mi je ušetao Justinijan. Ali, ne beše sam. Ruku pod ruku je ušetao sa jednom malom, crnom, devojkom. Oniža, sjajnih očiju i duge kose, u žutoj haljini sijala je pod njegovom rukom kao najsjajnija zvezda.

U stomaku me je štrecnulo, a po glavi kao da me je neko lupio. Pogledala sam u Sonju, dok je slegnula ramenima, zlobno joj je zaigrao brk. Podigla sam čašu sa tacne, otpila gutljaj i slegnula ramenima.

– Njegova stvar! – prokomentarisala sam i okrenula se od Sonje.

– Ali čekaj, gde ćeš?

– Da lepo provedem veče. Produžila sam ka starim poznanicima, udaljivši se od Justinijana, Sonje i njegove pratilje. Posle iscrpnog puta, mnogih saznanja i prihvatanje nekih stvari, bilo mi je bitnije da izbegnem sukob, nego da ga proslavim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *