Osećam li ja to dozu sujete i ljubomore?

Izgledalo je kao da su se pod kapom jedne kuće, nebom jedne bašte, sjatili svi prijatelji i neprijatelji ovog Grada. Bila sam tu ja, kiselog izraza lica, upaljenog jezika i ukočenih prstiju. Sonja beše nedaleko stajala od mene. U prisustvu naizgled uglednog građanina ovog Grada, sa malom metalnom kutijicom u levom džepu, misterioznog sadržaja bele boje. Uhvatila ga je za ruku, gromko se nasmejala i krenula sa njim u pravcu toaleta. Samo je opor pogled, prepun pakosti prebacila preko svog ramena. Nešto me ovih dana nije volela.

Fotografija: Milica Milošević

Stajala sam, relativno izolovana, na obodu mase. Piće u ruci, misli daleko, savršeno sam trpela spor tok sati ove koktel večeri. Da nisam ni primetila, prišao mi je (ime prijatelja), domaćin ove ugodne večeri:

– Draga, šta se dogodilo to sa Justinijanom?

– Ništa se nije dogodilo, dragi. Zašto si stekao utisak da se nešto dogodilo?

– Za početak, niste ovde zajedno. Drugo, on je ovde sa drugom ženom.

– Teško da se ona može nazvati ženom. Ali to je njegov izbor, njegova stvar.

– Dobro, samo sam pitao.

– Ja sam ti samo rekla.

Posle nekoliko nelagodnih sekundi smeškanja, sklonila sam osmeh sa lica. Raširila ruke:

– Dragi, stvarno sam se lepo provela večeras, trebalo mi je ovo posle putovanja. Oprosti, sad moram ići.

– Zar već? Nisi dugo bila, ostani, društvo se tek zagreva.

– Veruj mi, da mogu, ostala bih.

Uz slatko – gorak osmeh odložila sam čašu i krenula ka izlazu. Usput sam se pozdravila sa po kojim poznanikom i tupo krenula ka mirisu svog stana.

– Nisam očekivao da ćeš ovako rano otići. Nadam se da nije zbog mene?

Justinijan je stajao ispred mene, bez svoje pratilje.

– Naprotiv, idem zbog sebe. Vidim da meni ovde nije mesto. Ti slobodno možeš i da ostaneš, samo pronađi pratilju pa upotpuni svoju prazninu pod levom rukom.

Nezainteresovano gledajući ga, srce je mirno lupalo. Disanje je bilo ravnomerno. Ne zna on, da sam u stvari možda i nova osoba. Da drugačije razmišljam, da se drugačije posmatram. Možda, i da ga sačekam, taj zajednički život nas dvoje odneo bi nas u duboki gnev.

– Osećam li ja to dozu sujete i ljubomore?

– Ne moraš biti podrugljiv i naslađivati se, jer iskreno, nema razloga. Svoj put i svoj život si odgonetnuo još davno. A svaka druga, Teodora, Irena, Iris ili kako god da se zove taj devojčurak, biće tu samo da upotpuni tvoju praznu, levu, stranu.

– Moja ruka nije prazna, zašto je uopšte pominješ?

– Mislila sam na levu polovinu srca.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *