“ONA” pitanja na razgovoru za posao

CV vam je prepun veština, radnog iskustva, dobro skockan i upečatljiv. Dobro ste se pripremile, primereno obukle i spremne ste za razgovor za posao. Ono na šta verovatno niste spremne je pitanje koliko dece imate, a ako ih nemate da li ih planirate i kada? Manir srpskih poslodavaca je da u spisak potrebnih poslovnih veština dodaju i “nije rađala niti planira da rađa”, a ovakva, inače neprimerena i zabranjena pitanja u najvećem broju slučajeva direktno ili indirektno postavljaju kandidatkinjama za posao.

Jedan od mojih silnih neslavnih razgovora za posao bio je gotov u momentu kada sam izgovorila da sam na trenutnom poslu na porodiljskom odsustvu. Uz “onaj” pogled očima ambiciozne direktorke reklamne agencije, usledilo je: “A koliko imate dece? “, a zatim, “..o, svaka čast, tako mlada a već dvoje dece…“. A ja sam lepo videla ogroman znak pitanja iznad njene glave, a u njemu, ja sa slinavom decom koja me vuku za suknju, uflekana dečijom bljuckom, pevam uspavanku umesto da radim “brif” za klijenta.

Nesigurni plamičak nade da će moje kompetencije za taj posao biti važnije od broja dece koju imam i njihovog uzrasta, ugasio se pri pogledu na njeno izbegavanje pogleda i mlak stisak ruke uz obavezno “javićemo vam se”, iako znam da se nikada ne jave.

Moja nesuđena poslodavka nije očito pročitala Zakon o radu koji jasno kaže: “Zakonom je zabranjena neposredna ili posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje ili neko drugo lično svojstvo”.

A i zašto bi, kada je procenat žena koje su na tržištu rada srazmerno veći od procenta muškaraca (stopa zaposlenih žena u ukupnom stanovništvu radnog uzrasta, 15-64 godine, iznosi oko 40% za 2006. godinu, dok u istoj godini stopa zaposlenih muškaraca iznosi oko 60% (RZS, 2008)), što znači da smo za mrvu i očajnije u potrezi za poslom.

Photo: http://static.guim.co.uk

Tako, na „jeftinu foru“, jer znaju da čak i ako nemamo decu ( biološki sat neumoljivo tika taka, a rađati decu bez stalnog posla danas je ludost), lako nas ucenjuju blanko otkazima, potpisima da za toliko i toliko godina nećemo roditi dete, govore nam da nismo dovoljno kvalifikovane i da ima boljih kandidata, a u stvari plaše se naše kmekave dece, bolovanja i izlaženja s posla, ne vole našu posvećenost porodici jer p-o-s-a-o mora da nam bude svetinja i prvi na svetu, kao da se, uz dobru organizaciju i malo poslovne empatije ne može i jedno i drugo.

Dodatni problem je što većina žena i ne razmišlja mnogo na temu neprimerenih pitanja na razgovoru za posao, pa često otkriva i detalje koje nije dužna da otkrije. U ta pitanja spadaju ne samo ona vezana za decu, porodicu, bračno stanje, već i za planove.

“Na razgovoru za posao vlasnik agencije me je pitao da li sam se u prethodnu uvalila da bih rodila dete, pitao me za prethodnu platu, kao i da za ono što nudim (pritom gledajući me bezobrazno), precenjujem sebe” – prepričava nam svoje iskustvo jedna od žena koje su i dalje nezaposlene.

A šta možete da uradite ako vam se ovako nešto dogodi na razgovoru za posao? Posao svakako nećete dobiti, ali da li je satisfakcija to što će nesuđeni poslodava odgovarati za neprimereno i nezakonito ponašanje? Po Zakonu o sprečavanju diskriminacije, imate pravo da podnesete prekršajnu prijavu za diskriminaciju poverenici za ravnopravnost polova ili zaštitniku građana.

Lično, verujem da će se jako malo žena odlučiti za takav korak, što čini deo problema, jer ako država ne sprovodi dosledno zakon, a mi kao ugroženi građani ne reagujemo na kršenje naših prava, ko će onda poslodavce naterati da se ponašaju u skladu sa Zakonom? Da li će sami od sebe da se “prosvetle”? Čisto sumnjam.

Druga strana medalje je to što je strah poslodavaca od žena majki i budućih majki na žalost donekle realan, jer u današnjem društvu žena zaista nosi najveći teret roditeljstva, i ukoliko nema pomoć, zaista je prinuđena da uzima bolovanje, ide sa decom u bolnicu, i ostalo što sleduje u roditeljskom stažu. Za to vreme, za zaposlene očeve roditeljstvo se oseti samo utoliko što posle porođaja naprave pijanku za kolege, a ovi mu iscepaju košulju. Zar ne bi bilo sjajno kada bi očevi bili “naterani” da uzmu deo porodiljskog odustva ili ravnopravno uzimaju bolovanje za negu deteta, a poslodavci s druge strane stimulisani da to podstiču? Onda bi i pitanja s početka teksta, sigurna sam, bilo daleko manje.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *