Oblaci i danas ponovo zasedaju na nebu

Nemoguće je nadmašiti jednog Antića.

Miroslav Antić – Goran Sultanović

To pomislim svaki put kada čitam njegove stihove. Pa, ipak, postoje ljudi koji takođe umeju da se igraju rečima, ne kao on, već na svoj način. U poeziji najčešće uživaju žene, dok je radoznali muškarci čituckaju krišom.

Obično se sam proces nastajanja tih stihova vezuje za karirane stoljnjake, alkohol i kafanu. To može biti istina, ali i ne mora.

Moji stihovi nastaju iznenada, dok gledam u nebo ili u zatvorenu svesku. Pravila nema, zato je proces pisanja još interesantniji. Samo pisanje nekada liči na tinejdžersko vođenje dnevnika, ali greši svako ko misli da je svaki stih u pesmi biografski.

Fotografija: Mina Gudurić

Inspiracija se uvek sama pojavljuje, iz prirode, neposrednog okruženja i uvek kada pomislim da više nemam o čemu da pišem – pojavi se neki novi miris kreativnosti. Pesma koja je pred vama je upravo i nastala u trenutku kada su nebo opkolili teški oblaci.

Oblaci danas ponovo zasedaju na nebu

Oblaci danas ponovo zasedaju na nebu.
Šunjaju se tiho širokim stazama plavetnila.
Ja, kao i uvek, posmatram ih krišom.
Zajecaće Bog. Ljudi će to nazvati kišom.

Zajecaće vazduh, i priroda, i ptice…
Danas jecaće sve ono što jecati ume.
Neko će da psuje, da proklinje vetar
koji i u maju zavijati ume.

Oblaci danas ponovo zasedaju na nebu
ogrnuti svojim toplim, sivim jaknama.
Kuju neke nove, mračne planove.
Pružaju ka meni svoje hladne dlanove…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *