O papučama i ljudima

Homer to tako ne kazuje. Potonji pisci, istoričari, arheolozi, mitolozi i mitomani još se manje usudjuju da o tome javno progovore. Ipak, moja izoštrena intuicija mi govori da je premudrog Odiseja, posle deset godina lomatanja po uzburkanim morima, izbegavanja Kirkinog zavodjenja i Kiklopovog ražnja, kada se konačno dočepao doma, hvale vredna, čedna i verna Penelopa, prepoznavši ga, prvo upitala „Pa gde si ti do sad?!“. Elem, nije potrebno da budete antički heroj i odsutni deset godina da biste probudili sumnje i od svoje drage iznudili isto pitanje. Dovoljno je da ste neprijavljeno otišli da se vidite sa drugarima. Ili do supermarketa. Ili da bacite smeće.

Angry woman

Izvor: 943thepoint.com

Šalu na stranu, ima različitih žena, različitih muškaraca i različitih načina na koji jedno drugome pokazuju privrženost. Ipak postoji jedan, toliko mračan, tabuiziran i guran pod tepih, da se o njemu govori samo u kontekstu trećeg lica, poželjno odsutnog – papučarstvo. Nema tužnije slike od starog prijatelja, preko noći i uz pomoć nemilosrdnih hormona pretvorenog u ljubitelja Feng-shuija. Sve i da ste od kamena, nešto vas u grudima stegne, oči vam se navlaže i poželite da skinete kapu, privijete je na grudi i dramatičnim glasom kažete „Zbogom, prijatelju! Do svidaniya!“. Srećom, tu su vrli pojedinci koji poput Spartanaca u opevanim Termopilima čvrsto stoje prkoseći navali. Tu negde počinje ova priča.

Tačno dvadesetak minuta posle ručka, u onim slatkim trenucima kada poželite da ste preživar ne bi ste li se podsetili upravo prožderane bečke šnicle, zazvonio mi je telefon. Možda zbog toga što sam bio u blaženom bunilu, a možda zbog toga što je Herman u slušalicu ispaljivao nerazgovetne reči u rafalu, u početku nisam razumeo o čemu se radi.

-“Stani, stani”. – pokušao sam da ga umirim i doznam više o problemu – “U čemu je u stvari problem?”

-„U Holmanu!“ – dreknuo je – „U tom prokletom papučaru.“

-„Kako to misliš?!“ – zbunila me je njegova agresivnost.

-„Kako to mislim???“ – proderao se toliko da je oterao golubove sa simsa, nekoliko metara dalje – „ Sreo sam ga na ulici pre nekoliko dana, i dogovorili smo se da se danas nadjemo i odemo na piće zajedno, kao u stara dobra vremena.“

-„Pa?“ – nisam naslućivao o čemu se radi.

-„I eto ga, zove me pre petnaest minuta da mi kaže da ne može da dodje jer mora da ide sa ženom na časove plesa.“ – kipteo je Herman od besa – „Ples! Naš Holman, sa sve svojih sto i trideset kilograma pleše!“

Stvarno je delovalo čudno, moram priznati. Holman je svojom gradjom i kretnjom najčešće ostavljao utisak nespretnog drvoseče kojem su samo pukom srećom i voljom viših sila svi prsti i udovi na broju ili razočaranog sumo rvača koji se odao steroidima i laganom dizanju tegova. Zamišljanje njega kako pleše rezultiralo je samo podsećanjem na kadrove iz filma Godzila. Možda je Herman i bio u pravu, nije bilo zdravorazumskog odgovora osim da je naš prijatelj posrnuo pred ženom i pokorio se. Bili smo svedoci monstruozne metamorfoze iz muškarca u papučara.

-„Neću više ni da ga zovem, znaš!“ – nastavio je Herman – „Ne treba meni njegovih zlatnih pola sata, nek ide pa nek sa ženom, štatijaznam, štrika čarape, lepi herbarijum…“

-„Kakav bre herbarijum?“ – totalno me je zbunio.

-„Pa šta ja znam šta žene vole da rade?!“ – pobunio se on.

-„Zaboga, Hermane, oženjen si, valjda znaš šta Doris voli da radi?!“ – podsetio sam ga na očigledno stanje stvari.

-„Jok. Mi smo ti, znaš, više onako patrijarhalna porodica. Zna se ko je muško, a ko žensko. Ja kad dodjem sa posla pročitam novine, ručam, odspavam, pa pravac do grada da obidjem stare drugove.“ – samozadovoljno je objasnio, tonom pravog pravcijatog pater familiasa.

Pokušao sam da malo odbranim Holmana –„Ipak, nije to razlog za toliku ljutnju. Videćete se neki drugi put “

-„Drugi put? A, ne, hvala, moliću lepo! Zna se šta je muški kodeks!“ – odlučan je u svojoj ljutnji bio Herman – „ Ja sa tim ženskim Petkom neću da imam ništa!“

Nije mu se moglo mnogo zameriti na prekosti. Ostaviti starog druga na cedilu delo je dostojno ništarije. Čini mi se da sam negde pročitao da izvesna plemena iz pustinje Gobi imaju posebnu reč za tu vrstu izdaje, kao i nekolicinu izrazito egzotičnih odmazdi za taj prekršaj. Palo mi je na pamet da nazovem Holmana kasnije, saspem mu svašta u lice i vidim kako misli da opravda svoje postupke. Osećao sam kako na mene prelazi doza Hermanovog pravednog gneva. I ja bih bio ljut, nego šta!

conflict

Izvor: www.shakesville.com

-„Ma možda si u pravu!“ – prelomilo se nešto u meni, probudila se iskonska potreba da se preuzme inicijativa, da se od posrnulog vodje čopora preuzme titula alfa mužjaka. – „Moraju se znati prioriteti! A prijatelji su uvek na prvom mestu! Je l’ tako?!“

-„Nego sta!“ – obradovao se Herman mojoj nagloj promeni gledišta.

Nastavio sam da držim govoranciju, kao političar u predizbornom zanosu -„Ne mari. Umemo mi da se provedemo i bez tog papučića. Nas dvojica! Ubitačan tim! Kao nekad!“

„To je bio provod!“ – mogao sam da zamislim kako mu se sa one strane žice oči cakle pri deluzivnom prisećanju na mladje dane.

-„Onda, šta kažeš? Petak, poslepodne, ti i ja, pravac kafana! Pa da vidimo dokle možemo da izdržimo!“ – kuražno sam predložio.

-Hmm… petak, kažeš?- utišao se najednom do granice čujnosti.

-Pa da, posle posla – u pet, šest. Kad god da ti odgovara!“ – ohrabrio sam svog pokunjenog prijatelja.

Odgovorio mi je refleksno, kao iz topa – „Nema šanse. Petkom Doris i ja imamo zakazano kod astrologa.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *