(Ne)normalne pojave koje nas okružuju

Kada živite u određenom okruženju, neizbežno primećujete karakteristike, navike i društvene pojave karakteristične za to okruženje i ljude koji ga čine. Živeći u Srbiji sigurno ste primetili neobična poimanja i shvatanja šta je društveno prihvatljivo, a šta ne, ili šta je (za većinu populacije) normalno, a šta ne.

Tako na primer, normalno ja ako na šalterima državnih institucija, pošte banke, ili bilo koje druge „šalter – službe“ za nešto što se realno može obaviti za pet minuta ostavite po dva – tri sata svog života. Nekad i u više navrata.

salter

Normalno je da (uglavnom) maloletni huligani divljaju po stadionima i gradskim ulicama,  oštete usput po neki objekat, dok idu u nabavku „besplatne“ sportske opreme (brendovi uglavnom potiču iz država koje mleđene patriJote mrze iz dna duše). Sa druge strane, mirna šetnja manjinske grupe (da, Parada ponosa) je neprihvatljiva.

Normalno je da okrenete glavu od prosjaka na ulici i kažete kako su „ružni, prljavi, zli“. Nije normalno da razmislite kako doprineti socijalizaciji i prihvatanju tih ljudi, ni šta raditi po pitanju njihovog uključivanja u društvo. A tek da razmislite o problemu zloupotrebe dece u svrhe prosjačenja i mogućnostima koje su im, zbog neprihvatanja od strane većinske grupe, uskraćene u startu? To tek nije vaš problem. Ko će da razmišlja o tome kada treba smisliti kako da najnoviji model android telefona postane i „Vaš životni partner“. Sa druge strane, opšte prisutna pojava je i ta, da ljudi koji prose na ulici često ne spadaju u socijalno ugrožene kategorije. Ili da će materijalno ugroženi ponekad radije primati socijalnu pomoć nego raditi. Setimo se prošlogodišnje inicijative predsednika opštine Ljubovija da se radno sposobni korisnici socijalne pomoći upućuju na rad u jedno od dva javna preduzeća, gde bi kao naknadu za osmočasovno radno vreme dobijalidnevnicu od 1.500 dinara. Šta mislite koliko ljudi je prihvatilo priliku, a koliko njih odbilo i(li) negodovalo zbog iste?

Normalno je i da nikog ne iznenadi kad brzi voz pri kretanju od 20 kilometara na čas iskoči iz šina. Kao i da, ako planirate da putujete vozom sa jednog na drugi kraj ove zemlje (prelazite 200 – 300 km, na primer), znate da se morate naoružati strpljenjem i za tu avanturu odvojiti u proseku od šest do osam sati. Navikli ste da je podrazumevano da se svuda malo kasni, zar ne?

Očekivano je da pristojan posao teško možete naći bez veze. Sve je to lepo – i biografija, i prosek, i kursevi, i iskustvo, i znanje jezika, ali ko je vama kriv što se „komšijin mali“ politički angažovao u pravom trenutku, a vi niste? Kad smo kod posla, normalno je i da u potrazi za istim malo volontirate. Godinu dana, na primer. Ili dok ne iskoriste sve vaše potencijale. Ili dok se ne umorite od „učenja i sticanja iskustva“, a potencijalni poslodavac (koji to u stvari nije) ne pronađe novu mladu snagu još željniju dokazivanja.

nenormalne stvari

Izvor fotografija: vojvodinacafe.rs

Očekivano je da vas, ako ste žena, na razgovoru za posao čekaju pitanja u vezi sa planiranjem porodice. Nema veze što se to smatra diskriminacijom, koja je zakonom zabranjena. Ako imate vremena i živaca, probajte da se žalite, uložite prigovor, prijavite diskriminaciju. Nije li pravda spora, ali dostižna? Ne znam koliko verujete u pravdu i ravnopravnost, ali čini mi se da u Srbiji još uvek postoji teza da su žene „malo neravnopravnije“, ta da ih je prihvatljivo „malo“ i diskriminisati.

Normalno je da se žalite kada komšije na spratu iznad puštaju muziku. Prijaviti nasilje u porodici – nije. Zabadanje nosa u tuđi život je očekivano, kao i okretanje glave pred tuđom nesrećom.

Normalno je da u ugostiteljstvu ( i generalno, sa ljudima) rade neljubazni ljudi. Baš danas, kad mu je omiljeni klub izgubio, vi od konobara očekujete da vam donese novu kafu sa tri ukusa koju ste naručili još pre pola sata i da se pri tom smeška ili (ne daj bože!) kaže nešto poput „hvala“, „izvolite“, „doviđenja“. I prirodno je da vas radnica u knjižari bledo gleda kad ste baš danas našli da je smarate sa nekim tamo Markesom… Mislite o tome kada sledeći put budete isprobavale par cpela na rasprodaji pola sata, a potom izašli iz radnje ne kupivši ga.

Normalno je i žaliti se na prljave parkove i ulice; čistiti za svojim ljubimcima – ni slučajno.

Normalno je da kada treba ustupiti mesto trudnici zamišljeno gledate kroz prozor gradskog vozila. Još normalnije da sve više loših i negativnih navika i pojava usvajamo, prihvatamo kao prirodne i date, te da one polako postaju kulturni model i obrazac ponašanja. Za veliki broj – naravno da izuzeci uvek postoje. Hoćemo li se potruditi da izuzeci postanu pravilo, ili ćemo zatvarati oči i okretati glavu pred svim tim novonastalim pojavama, sa kojima se susrećemo skoro svakog dana i koje nam smetaju, a sve više bivaju prihvaćene i normalizovane?

„Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“ ili će se (normalno) neko drugi pobrinuti za to?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *