(Ne)dostižni ideal ili putokaz do bolesti?

Savremeni socijalni imperativ- biti mršav svakodnevno se plasira kroz medije koji nam na taj način govore kako bi trebalo da izgledamo i šta bi trebalo da budemo.  Svaki višak kilograma, makar bio i neprimetan je nepoželjan i treba ga eliminisati. Tu (ponovo) na scenu stupaju marketinški magovi koji vam kroz reklamne spotove nude svoje proizvode koji će vam pomoći da izgledate savršeno (mršavo) kao modeli koji vam ih predstavljaju.

Telo koje nije vitko, gipko i zategnuto percepira se kao nepoželjno, lenjo, nedisciplinovano- vaši kvalitet ograničeni su spoljašnošću, što dovodi do toga da se sve više žena, pa i devojčica podvrgava rigoroznim merama da bi dostigle željeni (nametnuti?) ideal lepote. Svi ovi faktori uzrokuju sve češću i mnogobrojniju pojavu poremećaja u ishrani i /ili uzrokuju pojavu depresije i niskog samopoštovanja.

Iako svi znamo da su slike savršenstva kojima smo okruženi (bombardovani?) fotošopirane i da je medijski ideal lepote skoro nemoguće dostići, njihov uticaj na sliku koju imamo o sopstvenom telu je prisutan i čini da se osećamo loše u sopstvenoj koži. Neka istraživanja daju zabrinjavajuće podatke o devojčicama koje su već sa pet – šest godina zabrinute zbog svoje debljine, dok do navršene 15- te godine 78% devojčiva mrzi svoje telo.

Fotografija preuzeta sa http://libela.org

Susie Orbach, autorka studije „Debljina je feminističko pitanje“,  govoreći o ovoj temetici, za Guardian je izjavila: “Svesna sam toga da je lepota subjektivna i da se ništa strašno neće desiti ako nabacim koju kilu, moja biblioteka je prepuna studija i znanstvenih radova o telima i doživljaju tela, a uprkos svemu tome, i dalje sam nezadovoljna vlastitim izgledom. Nezadovoljstvo sopstvenim telom postalo je toliko rašireno da ga često uopšte ne percipiramo kao problem. To je postalo sasvim normalno.”

Žene se u društvu retko procenjuju na osnovu svojih sposobnosti, kvaliteta i dostignuća. Međutim, višak kilograma još više otežava vidljivost žena I ostalih njihovih kvaliteta. Uspešna si, inteligentna, obrazovana, svestrana, dobro plaćena? Koga to zanima ako si debela I ružna?

Možda zbog toga nije ni čudo što osim porasta broja osoba koji imjau neki poremecaj u ishrani, postoji se veći broj sajtova koji promovišu poremećaje u ishrani. Tako na zapadu, ali I u regionu postoji značajan broj “pro- ana” (“pro anorexia”, od “proud to be anorexic”) I “pro- mia” (“pro bulimia) internet stranica koje ove bolesti promovišu kao izbor I stil života. Ovde se okupljaju devojke obolele od anoreksije ili bulimije I razmenjuju iskustva, pružaju podršku I daju savete jedne drugima, motivišuće se međusobno fotografijama poznatih ličnosti.

Članica jednog hrvatskog foruma je napisala “Često su mi govorili da izgledam kao Džesika Simpson. Ali sada moje malo privatno takmičenje treba da rezultira da postanem njena mršavija verzija… Depresivna sam jer još uvek nisam savršena… Moram 47 kg da dovedem do 41 kg što pre. Učiniću to.” Ovde možete naći I komentare poput “Nikol Riči- jedna od mnogih ANA”, “Olsenova u javnosti priznala da je Ana”, “Holivudska mršavica”, “Paris Hilton postala jedna od nas” I slično…

Slika preuzeta sa http://blog.unexus.org

Da li poremećaj postaje ideologija? Da li mršavost treba da definiše ličnost i identitet? Robuje li savremena žena (nedostižnom) idealu lepote koji su osmislili dizajneri, pritisak medija i kozmetička industrija?

Sa ovim problemom suočavaju se i poznate ličnosti. Kako su svakodnevno pod „lupom javnosti“ pritisak na njih je još veći. Koliko često imate priliku da u različitim medijima pročitate naslove poput „Glumica XY se ugojila“, „Zvezda posle trudnoće izgubila savršenu liniju i slično…? Onda nije ni čudo što imamo použi spisak poznatih dama koje su se borile sa različitim poremećajima u ishrani.

Na listi se nalaze Porša de Rosi i Kalista Flokhart, zvezde serije „Ali MekBil“, pevačica Alanis Moriset, Meri i Kejt Olsen, Miša Barton, Vitni Hjuston… Najdramatičniji je, verovatno, primer francuske manekenke Izabel Karo, koje sa 28 godinea preminula od anoreksije, sa kojom se borila od svoje 13. godine…

Međutim, izgleda da i modna industrija uviđa ovaj problem, pa se svev manje insistira na premršavim manekenkama. Tako je na madridskoj nedelji mode odlučeno da se prilikom kastinga manekenkama proverava BMI, dok u Milanu moraju pokazati potvrdu da su zdrave, odnosno da nisu previše mršave.

Protiv iskrivljenih ideala bore se i različite organizacije koje kritički pristupaju prikazu i objektivizaciji ženskog tela u medijima. Tako organizacija „About face“ na internet stranici about-face.org edukuje mlade devojke o nametnutom idealu lepote i mršavosti. Neformalna organizacija „The Council of Weight and size“ upozorava na diskriminaciju sa kojom se susreću ljudi sa težinom iznad prosečne, dok Any-body.org želi uticati na modnu industriju zahtevom da konfekcijski brojevi odgovaraju potrebama svih žena.

Možda svi ti pokušaji suprotstavljanja vladajućim idealima lepote izgledaju kao borba sa vetrenjačama, ali svakako su važni i potrebni. Standardi privlačnog se vremenom menjaju (setite se Merlin Monro), ali mediji ni u kom slučaju ne treba da određuju ko smo i ko treba da budemo. U celoj priči, naravno ne podržava se gojaznost niti se podstiču nezdravi životni stilovi – suština je da žensku ličnost, niti bilo čiju, vrednost i identitet ne određuje, niti treba da određuje kazaljka na vagi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *