Naučite da kažete “ne”!

Zoran je  bio mladi i perspektivni menadžer u jednoj poznatoj firmi. Zaposlio se odmah po završetku fakulteta. Po prirodi  je vredan i odgovoran, a na samom startu je bio  željan dokazivanja svojih sposobnosti.

Radio je i ono što je bio njegov posao, a i ono što je mislio da bi mogao biti njegov posao. Nije pravio probleme oko dužeg radnog vremena, čestih poslovnih i vrlo zamornih putovanja. Direktor ga je, naravno, primetio i počeo da se “zauzima “za njega. Tako je Zoran to razumeo.Video je u njemu svog “mentora”, nekoga starijeg, iskusnijeg, bez čije pomoći on ne bi uspeo.

Fotografija: Lily Ann

Smatrao je da treba da mu se oduži za svu pomoć i podršku koju mu je direktor davao. Za tih par godina koliko su radili zajedno, Zoran se i oženio, dobio sina, ali je i napredovao u službi. Dogurao je do zamenika direktora. Po njegovom mišljenju, to je bio veliki uspeh za kratko vreme. Bio je zahvalan direktoru i mislio je da nikada ne bi tako daleko dogurao,da ga on nije protežirao. Nije sumnjao u svoje poslovne sposobnosti, ali je, zbog svoje urođene skromnosti smatrao da je još uvek mlad i da mora stalno da se dokazuje.

Naravno, radio je sve više i više, misleći da će jedino tako postići uspeh. Porodica ga je bila željna i dolazilo je do manjih sukoba. Privatni problemi se nisu rešavali, već potiskivali, jer nije bilo vremena da se njima pozabavi.

Jednog dana preduzeće u kom je radio je privatizovano. Došli su novi vlasnici, izvršili reorganizaviju posla i …desilo se da je Zoran dobio posao za koji je on smatrao da je ispod njegovog nivoa i sposobnosti. Finansijski sektor u kome je on bio zamenik direktora dobio je najveće pohvale za organizaciju poslovanja i postignute rezultate. On je bio svestan da je to njegova zasluga i očekivao je da se direktor zauzme za njega, kao i za mnogo puta pre toga.  Ali,u novoj reorganizaciji nije bilo mesta za direktora i zamenika. Direktor je sve zasluge  preuzeo na sebe. Zorana, naravno, nije ni spomenuo, tako da je on prebačen na niže radno mesto.

Tek tada Zoran počinje da shvata kako ga je direktor sve vreme iskorišćavao. Koristio je njegovu naivnost, sposobnost i obrazovanje, da poveća svoje lične uspehe. Na svu sreću, Zoranova supruga je u tim trenutcima pokazala puno razumevanja za svog supruga i podržala ga u tome da počne da traži novi posao. To je trajalo neko vreme. Vredni, ozbiljni, sposobni i željni rada, ljudi se uvek prepoznaju u jakim i velikim kompanijama.

Zoran je za par meseci pronašao posao u isto tako jakoj i velikoj kompaniji, i počeo da radi na novom radnom mestu. Preselio se u drugi, veći grad, planira zajedno sa suprugom da se preseli za stalno i da kupe stan.

Obratio mi se za pomoć da bi naučio osnovne elemente asertivnog ponašanja. Jednostavno, jedno loše iskustvo mu je dovoljno. Ne boji se velikog rada, ali ne želi da ponovo dođe u situaciju da mu neko ” pokrade lovorike”. Za nekoliko razgovora naučio je da jasno kaže ono što mu smeta, da objasni zašto mu to smeta i da izrazi kakve promene želi u vezi sa stvarima koje mu smetaju.

Pošto je po prirodi tolerantan i sposoban da sasluša sagovornika, nije imao problema sa agresivnim iskazivanjem zahteva. Za njega je poslovica:”Lepa reč i gvozdena vrata otvara” najveća istina. Naučio je da bude konkretan, da svoje “ne” jasno i odlučno ponovi onoliko puta koliko je potrebno, da bi istakao svoj stav. Postao je omiljen u novom kolektivu, i među kolegama iste hijerarhije, a i među onima kojima je on prvi nadređeni.

U supruzi ima punu podršku,a i ona u njemu. Promene na koje su se zajedno odlučili u početku su izgledale zastrašujuće. Dati otkaz u današnje vreme i nije baš mala stvar. Kaže da  mu je sve vreme ideja vodilja bila:”Sreća prati hrabre!”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *