Nasilje nema Božić

Baš na Božić ove godine vodila sam dete na horski nastup u crkvi. Njih dvadeset i četvoro, uniformisanih malenih slavuja, koji čekaju da se obaveze što pre završe, pa da nagrnu na bombone. Stanem sa strane, da ne bih suflirala svom detetu kako i šta treba, jer sam na vreme shvatila da u takvim situacijama izgledam kao emotikon. Uglavnom ne ćaskam sa ostalim mamama, jer nisam od onih tipova što smatraju da po nekoj kosmičkoj analogiji ista interesovanja dece automatski znače ista interesovanja roditelja. Dok se držim po strani i ovlaš prelazim sa lica na lice, na vratima crkve, jedno mi se učini jako poznato.

Fotografija: Lela Radulović

Anđela – lepotica Pete beogradske. Njoj je Đole iz trećeg šest na prozoru fiskulturne sale napisao ljubavnu poruku, pa su mu dali ukor pred izbacivanje. Zbog nje se neki Boško mangup vrzmao oko škole i pretio našim drugarima iz odeljenja da ako je neko bude muvao on će nahuškati svog pit bula na njih. Sećam se da smo je ogovarale, tražeći joj manu, a ujedno se borile za njenu naklonost. Ona se držala po strani. Dovoljno dobra sa svima, ni sa kim najbolja. Ali kad život hoće da neko bude iznad proseka, okolina teško ostane imuna na to. Sa lošim ili dobrim namerama, zavisno od karaktera. Kažu da se na maturskoj ekskurziji ljubakala sa Jocom, šmekerom koji se strasno furao na starke, leviske i r’n’r, i iako smo sumnjali u to, naslađivali smo se tom pikanterijom, kao da nam je to bila satisfakcija za sve one epitete koje su pripali lepoj Anđi, a ne nekoj od nas za vreme četvorogodišnjeg školovanja. Dugo nisam čula ništa o njoj, osim da se udala, za nekog bogataša, da ima dvospratnicu na Vračaru, zadnji update sa proslave neke godišnjice mature je i dvoje klinaca. Srećan kraj za lepoticu, bajka ili kliše, ali to je delovalo savim očekivano.

Tu u crkvi, sretnemo se pogledima. Ona stane kao ukopana, a ja ovako prostodušna sa najvećim osmehom krenem da je pozdravim. Dok sam stigla do nje, vidim da  za ruke drži dve prekrasne klinke, sa predivnim riđim loknama. Anđa iz srednje u malom puta dva. Ova, odrasla, nekako me nervozno pozdravlja, kao što pozdravljate nekoga koga viđate svakodnevno  u ulazu zgrade, ali vam danas nije baš dan za ono uobičajeno: “Gde si komšija, kako si komšija”. Tek onda vidim da ima ogroman podliv ispod oka. I da su joj oči suzne. I sve mi se kockice slože, i nervozni pogled, i želja da me otkači, i osećaj da želi da se što pre maknem. Nekako sam uspela da je nagovorim da sednemo na klupu u crkvenom dvorištu. Nikada nisam znala da kontrolišem emocije, ali tada, tamo, na toj klupici, sedela sam skamenjena, od nemoći, od tuge, od razočarenja.

Udata je za nasilnika. Bogatog nasilnika. Koji ima veze kojima preti da će joj uzeti decu usudi li se da ga ostavi. Mlati je svakodnevno, nekad manje nekad više, već u zavisnosti od sopstvenih raspoloženja, frustracija i kriterijuma koje je postavio za ocenu njenog ponašanja. Sve mi to priča ravnodušnim tonom. Kao da joj je srce uključeno na off, kao da se njena tuga akumulirala u jednu jedinu želju, a to je da spasi svoju decu. “Nemam ni posao, ni struku, batalila sam faks na drugoj godini”, kaže.

Tog jutra, umesila je česnicu. Za njega i njegove prijatelje, koji su bahanalisali prethodne noći igrajući poker u prizemlju njihove vračarske kućice u cveću. Nažalost, nije dobro procenila kome će pripasti metalni novčić koji je simbolično stavila u testo. Podliv za nepažnju, masnice za nebrigu. Pokupila je decu i rekla da ide kod majke. Pokušala je da dobije sigurnu kuću. “Niko se ne javlja celog jutra. Možda ne rade na Božić”, konstatuje.

Klinci iz hora su završili i moje dete mi prilazi sa gomilom bombona. Nudi meni jednu, nudi Anđi, Anđinim devojčicama. Ja je tako sluđena pitam da mi da broj svog mobilnog, ona mi diktira, a ja želim da je zagrlim i povedem  je mojoj kući i poslužim je česnicom i poklonim joj metalni novčić, za sreću. Ništa joj od toga ne kažem, samo je pitam kuda će, ona kaže da ide kući. “Ne pričaj nikome da si me srela, molim te. Nisam te trebala opterećivati”. Poljubi me ovlaš, uzme grubo devojčice za ruke i izgubi se iza ograde crkvenog dvorišta. Mihailo me pita: “Mama zašto je tvoja drugarica ljuta?”. Tajac.

Danima sam pokušavala da je dobijem na onaj broj. Naravno, mobilni pretplatnik je nedostupan. Šunjala sam se po kraju, ne bih li je negde srela. Onda je počeo da pada sneg i činilo se kao da nikada neće prestati, a ja sam prestala da je fizički tražim. S vremena na vreme okrenem broj. Mobilni pretplatnik je i dalje nedostupan.

Zašto baš danas pričam o ovome? Možda zato što sam jutros ustala ne mogavši da procenim da li sam iz nekog neobjašnjivog razologa više ljuta na sebe ili na ceo svet, pa sam osula paljbu po mom mužu, a on me je pogledao svojim kučećim očima i pitao: “Hoćeš li kafu?”. Možda zato što imam pravo na PMS i neopravdan bes i nemam strah od toga da ako progunđam više nego što je kulturno, mogu dobiti ćušku. Što se ne plašim da priznam da postoje i drugi zgodni muškarci, što živim sa nekim ko zna da su mi kao ženi nekad potrebni pogledi, da bi ih moja sujeta smazala. Što ne moram da nameštam kome će pripasti novčić u česnici. Za koju niko ni ne očekuje da ću je umesiti.

Nasilje nema Božić. Ni Uskrs, ni godišnji odmor. I pusta je priča da se nasilnik na kilometar prepoznaje. I da je žena kriva. Umesto optužbi i lažnog sažaljenja, možda bi trebali da se pozabavimo obrazovanjem žena. Da poučimo roditelje da se ne štedi samo za školarinu muškog naslednika. Da apelujemo da nam platni spiskovi ne liče na grafikone sa oblakoderima za muški deo firme, a one za ženski – na male dvospratnice. Da ne pravdamo agresiju sudbinom ili pogrešnim izborima. Ponekad je život do te mere nepredvidiv, da nemaš pojma kad će on sam prema tebi biti nasilan. Da na tren zastanemo i razumemo.

Jer, nažalost, nema sigurne kuće za one čiji su san i duša nesigurni.

One Reply to “Nasilje nema Božić”

  1. Dok citam tekst neobicno me podseca na:

    Buba Erdeljan…….. E, vol’o bih da znam
    sta ti je trebalo to, moja lepojko
    o, bila si dukata vredna
    sto si pustila da te
    ovaj tu izgustira, budalo jedna
    ej, moji lanjski snegovi…
    Sta ti je trebalo to
    mali misu moj
    da podjes za takvu barabu
    sto nisi pazila
    sto si princa preobrazila u ovu zabu
    vol’o bih da znam

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *