Naš sud: “Artiljero”

Sinopsis filma glasi nekako ovako: “Nedostatak idola kod mlade generacije je apsolutno najvažnija tema našeg društva. Glavni junak, Mali (Jovan Kolarić), svog idola nalazi u Nemanji Vidiću. Mali i njegova devojka Ana (Ana Konjović), pokušaće da nađu način da ga vrate u domaću ligu, sve iz želje i potrebe da imaju idola.”

Film “Artiljero” predstavlja rediteljski prvenac Srđe Anđelića. Ideja za priču o klincu koji, iako se na prvi pogled može učiniti suprotno, ne može da se pronađe u društvu koje ga okružuje te se odlučuje na gotovo neostvariv poduhvat, javila mu se još pre deset godina. Glavni junak filma, Mali, živi sa dosta starijim bratom Zlajom (Nebojša Glogovac) i ocem (Petar Božović) u poprilično sumornoj atmosferi. Anđelić brzinski i vešto karakteriše likove te ubrzo saznajemo da je Zlaja predstavnik “izgubljene generacije”. Nesposoban da nastavi normalno svoj život, on po ceo dan sedi na kauču sa najboljim prijateljima, gledaju snimke starih, antologijskih utakmica kada je Zvezda bila na vrhu, ne bi li bar još koj put proživeo “najsrećnije trenutke svog života”.

Iz stana u kome stari otac “filozofira u prazno”, a brat se diči svojim nekadašnjim navijačkim poduhvatima, Mali redovno odlazi da gleda Zvezdine utakmice i pokušava sa svojim drugovima da bar nekako udahne život gotovo mrtvoj igri. Na žalost, izbor uvek pada na krajnje besmislene radnje poput izazivanja nereda i tuče sa navijačima suparničkog kluba. Šteta što od svakodnevice ne možemo da pobegnemo ni u bioskopskim salama. U slučaju da ste uspeli da zaboravite da se klinci bez ikakvog razloga prebijaju gotovo na smrt na ćoškovima vaših zgrada, tu je još jedan film da vas podseti.

U sav ovaj besmisao i kolotečinu Malog upliće se devojka Ana, naizgled u potpunosti drugačijih razmišljanja. Međutim, čak i oni koji bi trebalo da predstavljaju suštu suprotnost navijačima, zapadaju u istu tu kolotečinu. A kada dvoje dotaknu isto dno, nije iznenađujuće da će pokušati zajedno da se odraze od istog. Tako Ana, devojka koja ne ispušta kameru iz svoje ruke, što će dalje dovesti do krajnje zanimljivog filma unutar filma (daleko boljeg od samog “Artiljera”), odlučuje da se uortači sa Malim u ostvarivanju nebuloznog cilja. A koji je to cilj? Vratiti Nemanju Vidića, jedinog pravog idola kako nam Anđelić poručuje, u Srbiju.

Iako je priča poprilično besmislena, mada kao takva odgovara sadašnjem trenutku, film je simpatičan. Odnosno, ukoliko zalutate u bioskopsku salu i odgledate ga, nećete poželeti da se odalamite ciglom u glavu što ste dopustili sebi da nešto tako loše odgledate. Ako ništa drugo, ovaj filmić će vam vrlo verovatno u nekoliko navrata izmamiti osmeh. Za njih će svakako zasluga pripasti starijim, iskusnim glumcima, no to ne znači da i mlađa garda nije pristojno odradila svoj posao. Ovo naročito dobija na težini kada se dozna da je glavni glumac, Jovan Kolarić, sasvim slučajno dobio ulogu glavnog junaka. Naime, Anđelić se za glumce odlučivao isključivo na osnovu toga da li su se uklapali u vizuelni identitet junaka u njegovoj mašti, te je tako ovaj film predstavljao prvo glumačko iskustvo mladog Kolarića.

Koliko god film bio simpatičan, potrebno je uputiti mu oštru kritiku. Ovo se svakako odnosi na poruku filma, odnosno nepostojanju iste. Ukoliko se film već bavi aktuelnom temom i obrađuje huligane i navijače, koliko god reditelj odbijao da ih ozbiljno shvati, jasna poruka je morala da postoji. Naročito kada se u filmu prikazuje obijanje radnji, rušenje i lomljenje grada, pljačkanje zlatara, menjačnica i ostalih objekata, nedopustivo je da se na tako javan način prikaže izuzetno blaga kazna prema počiniocima. Jasno je da je ovaj film napravljen pre svega da zabavi, ali ozbiljnim temama je nužno prići sa izvesnom dozom zrelosti. Jedni će kraj filma shvatiti kao zeleno svetlo, drugi kao još jedan šamar relanosti.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *