Napulj je divan u ovo doba godine

U kofer sam spakovala crne čarape, čipku sam pažljivo presavila, da se ne bi iscepala. Položila sam roze haljinu sa tankim bretelama i dubokim izrezom na leđima. Izvadila sam sandale sa tankim kajišićima i cirkonima.

„Veš je višak, ostalo, biće dovoljno“ – samouvereno rekoh okrenuvši se na peti ka kupatilu. U neseser sam spakovala Šanel „Madmozel“ i bila sam spremna za njegov poslovni put.

U dugačkim svilenim pantalonama, košulji i espadrilama sam sišla na ulicu. Taksi me je već čekao. Ušla sam, pomazio me je po ruci. Okrenuo se i rekao taksisti: „Aerodrom, molim!“. Krenuli smo i ja sam spustila  ruke na sedišta, osetila vlažnu kožu pod sobom, prisećala one noći kad sam ga upoznala. Misteriozan čovek zelenih očiju i jedan taksi sa kožnim sedištima. Vratila sam pogled na njega i pogledala ga kao što nisam do tada. To je bila milost, volja. Osmehnula sam se, podigla ruku i stavila naočare. On je kuckao dugmiće na telefonu.

Fotografija: Mina Gudurić

Stigli smo na aerodrom i uputili se šalteru, i dalje je kuckao telefon. Dok sam mozgala u šta sam se upustila, telefon mu je zazvonio. Javio se. Obavljao je poslovni razgovor na nemačkom, a po intezitetu govora i crvenila na čelu, nešto nije bilo u redu. Spustio je telefon na krilo, pogledao me oštro i zapovedio da pođemo. Iz čiste dosade i nestrpljivosti sam ušla i pošla za njim. Demonstrativni povratak u stan mi nije pao na pamet, uopšte. Konačno smo došli do šaltera predali kartu i dokumenta i sačekali da prođemo. Uzeo je telefon i napravio još jedan telefonski poziv. Prošli smo tunel, bilo je kasno za povratak.

Stigli smo u Ambassador Hotel, smestio me je u sobu sa plavim zastorima i izašao. Kratko je rekao: “Brzo se vraćam, draga“. Ja sam smestila ručnu torbu na krevet, i izašla na terasu da vidim kako izgleda Beč posle tri godine. Sela sam i čekala. Dugo je vremena iscurelo, počele su da se pale ulične svetiljke. Uzela sam svoju roze haljinu iz torbe, obula sandale i pozvala recepciju „molim, taksi“.

„Fleischmarkt 11“ rekoh taksiti na zarđalom nemačkom. Pogledao me je u retovizoru i odmahnuo glavom. Spustila sam ruke na sedište. Koža. Bes nisam mogla da umirim, ali sam licem dobro manipulisala. Neće me on izbaciti iz takta, ne sada i ne u ovom gradu. Večeraću, uživaću u kapljici mladog vina i poći ću u hotel. Odspavaću mirno, probudiću se lepa. Dan ću iskoristiti za kupovinu, njegovom karticom. I, naposletku, opet ću otići sama na večeru. Njega ću videti po povratku u grad.

*          *          *

Sedela sam na ivici kreveta i razmišljala šta mi je sveštenik rekao to popodne. Govorio mi je o grehu i strahu. Razlike koje je pomenuo zvuče krucijalno, zvuče životno. Kako da ih prevaziđem da bi mi život bio lakši? Sedela sam ukipljena na krevetu, pogleda uperenog ka krovu suprotne zgrade. Imala sam potrebu da zaplačem, da se sklupčam i da jecam kao uplašeno dete. Tako sam se barem osećala, iznemoglo, smišljajući i boreći se protiv svakog gesta upućenog Justinijanu. Sceniranje naše ljubavi i zajedničkog života je moj izbor. A to veče sam napravila još jedan – verujem životni. Biću grešna.

Fotografija: Lily Ann

Vrata su se tiho otvorila, ali sam čula Justinijanov glas kako razgovara sa nekim. Kad sam ga ugledala, videla sam da razgovara sa nekim sa druge strane žice. Posmatrala sam ga dugo, čini mi se. Osmatrala kosu, dobro ulepljenu, pogled hladniji od Dunava i ukočenost košulje na rukama. Uistinu je bio savršen za mene. Prekinuo je vezu i progovorio „gde si ceo dan?“

– Šetala sam se gradom, razgledala. – dok sam izgovarala, pitala sam se da li će primteiti moju promenu, da li će videti odluke na mom licu. Ipak, bila sam grešna i ranije.

– I šta si videla?

– Ostavljaš  mi utisak, nisi zainteresovan baš za moje današnje pustolovine. Zašto onda i pitaš? Znaš da se u kurtoaizuju nisam zaljubila.

– Draga, u to si se prvo zaljubila. Pitam zato što me zanima. Kako si provela poslepodne?

– Justinijane, znam da imaš još dve noći u Beču, ali ja idem sada. – rekla sam to bez trunke kolebanja. Poriv da se udaljim od njega i da ga kaznim za ostavljanje – odlaskom.

– Šta pričaš? Gde ideš?

– Idem iz Beča, čućemo se kad se vratim u naš grad.

– Teodora! Pobogu! Prestani stalno da dramatizuješ!

Možda je trebalo to da me uvredi, možda je trebalo da ustanem da mu opalim šamar, da se okrenem i odem. Ali nisam. U stvari, ne odlazim od njega, već idem sebi. Potreba da ga kaznim nije bila toliko velika, koliko potreba da darujem sebe mirom.

Uzela sam putnu torbu sa poda i izašla iz sobe. Za mnom nije krenuo. Ja sam ušla u taksi. Napulj je divan u ovo doba godine.

One Reply to “Napulj je divan u ovo doba godine”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *