Nakit i bajke – AnaMorf

Na jednoj hrpi đubreta, živeo je zmaj. I bio je gladan.

U selu nedaleko odatle, gladna je bila i devojka po imenu Anamorf, uprkos povremenom poslu u fabrici bakarnih žica, jer, u to doba, čitavo selo je pomalo gladovalo. Od zemljoradnje se više nije moglo živeti, a, s pojavom novih mašina, u fabrikama je posla bilo sve manje – naročito za ljude poput Anamorf, koji su bili skloni da deo bakarnih žica strpaju negde u unutrašnjost radnog kombinezona i ponesu kući. Meni to treba više nego njima., mislila je Anamorf dok je tražila kamenčiće po rečnoj obali. Osim toga, bakar želi da bude kod mene. Tu se bolje oseća.

Ovaj argument, naravno, nije ostavio preteran utisak na predradnika koji je otpustio Anamorf, prisećala se ona dok je, kasnije tog dana, popravljala sedla i vodovodne cevi i jedan kredenac kome su otpala vrata. Čudan dan, pomislila je Anamorf i spretno zamahnula čekićem. Dan je bio čudan, jer čitavog popodneva seljani su se obraćali Anamorf za pomoć – uradi mi ovo, popravi mi ono, ajde budi srce pa dođi da vidiš što mi čunak ne vuče… A Anamorf bi položila ruku na metalni čunak i osetila ono neobjašnjivo strujanje u metalu, sada poremećeno, i znala bi gde je zagušenje. Jer metal i Anamorf su se razumeli.

Ljudi i Anamorf – i ne toliko. Što je uspešnije rešavala sitne i krupne kvarove u selu, posmatrali su je sve čudnije, sve više iskosa. Nije prirodno da ti sve tako dobro ide od ruke.

Zmaj ze zakašljao i ispljunuo je papak koji mu je još odavno zastao u grlu i protegao je krila, a krčanje u stomaku postajalo je sve neizdrživije. Unutrašnji kalendar ga je podgurkivao i gnjavio i govorio mu kako je došlo doba godine da se odleti do trećeg sela s leve strane i zatraži danak.

FOTOGRAFIJA: AnaMorf Nakit

I seljani su znali da je vreme došlo. Dolazilo bi otprilike jednom u nekoliko godina, i dok je ranije bilo manje ili više lako prikupiti harač – neko bi udelio ovcu, neko drugi doprineo s nekoliko pilića ili ćurki, treći bi dali džak žita… sada su šut i otpad iz rudnika zasuli nekad zelene velške doline i stoka nije imala gde da pase, i, u nemaštini, seljani su je lagano pojeli. Ipak, postojala je još jedna mogućnost.

„Mislila sam da ste hteli da vam popravim pećnicu“, bilo je sve što je Anamorf stigla da kaže dok su je, onako zgranutu, na brzinu vezivali za stub u centru sela (oduvek se pitala čemu taj stub služi). I kroz glavu joj je prošlo kako bi red bio da se uplaši, ali onda je na nebu ugledala odblesak nečeg velikog i narandžastog i žutog i crvenkastog, nečeg mesinganog i bakarnog, nečeg sve bližeg i bližeg, sve krupnijeg i krupnijeg na obzorju…

„I šta sad sa ovom da radim?“, pitao se zmaj mrzovoljno u sebi dok je spuštao devojku na hrpu krša i šuta i đubreta, u sred svog smetlišnog kraljevstva koje je nekad bilo valovita udolina. Činjenica, drevni običaji nalagali su mu da prihvati žrtvovanu devojku umesto gomiletine hrane koje je inače dobijao. Drevni običaji, međutim, nisu objašnjavali – šta sad.

Kada ju je spustio na zemlju, Anamorf je ustala i zapiljila se u poigravanje svetlosti na blistavoj bakarnoj krljušti, u komadiće metala i opruga, kamenja i žice, koji su se tokom dugogodišnjeg spavanja na đubretu zaglavili u zmajski oklop i urasli i postali deo njega. Lagano, kao da ima posla s divljim ali divnim psom, položila mu je dlan na oklop, i osetila – strujanje; isto ono strujanje kao kad dodirne metal, ali nekako rumeno, toplo, živo. I znala je kako se zmaj oseća. I znala je šta zmaja boli. I, negde u dubinama svoje svesti osetila je prisustvo jednog drugog bića pored same sebe, ogromnog i očaravajuće toplog i zanimljivog. I nije želela da skloni ruku s njega.

„Šta radiš to?“, zagrmeo je zmaj, potmulo, promuklo (jer ne beše progovorio već godinama) i pomalo prepadnuto. Jer i on je osetio ono strujanje.

„Otvori usta“, rekla je Anamorf, koja nikad nije trpela okolišanje, „da ti jebeno iščačkam sva ta sranja koja su ti se zaglavila između zuba.“ I iz mnogobrojnih džepova kombinezona povadila je čekić i dleto i klešta i klupko bakarne žice prečnika 4 milimetra, i dala se na posao. Trebalo joj je nekoliko sati da iščačka i počupa dugogodišnje naslage natrulog mesa i kosti. I kako je vreme prolazilo, oboje su bivali sve gladniji i gladniji, jer Anamorf ništa nije jela od jutros, a zmaj već… pa, mesecima. Položio joj je glavu u krilo, jer glad se lakše podnosi kad imaš kome glavu da uvališ u krilo. A ona je ponovo osetila ono strujanje, i ne samo u ruci, i znala je da bi mogla tako da provede godine.

Kad se dve osobe jedna drugoj svide na taj naročit način, postoji milion taktika da se ubije vreme i zaboravi na glad. Postoje čak i načini da se zaobiđu očigledne fizičke razlike.

FOTOGRAFIJA: AnaMorf Nakit

Posle nekog vremena, Anamorf se osvrnula po dolini prepunoj fabričkog otpada i opazila komadiće metala poput onih koji su se uhvatili zmaju na oklop, blistave žice i zanosne opruge, i oči su joj se zacaklile. Ponovo se latila čekića, i našla pljosnat kamen koji će koristiti umesto nakovnja, i istresla iz džepa šarene kamenčiće koje je juče pronašla pored reke, i dala se u sakupljanje materijala.

„Šta to radiš?”, pitao je zmaj.

„Imam ideju kako da zaradimo za klopu, ako već nećeš da pljačkaš sela koja ti daju danak“, rekla je.

A onda se bacila na kovanje, i od bakarnih žica je pravila, čudne, izuvijane oblike, oblike od kojih ti se zavrti u glavi, oblike koje ne možeš da ispratiš pogledom; oblike pomalo nalik na krivudave šare u zmajevoj krljušti. I dodala im je kamenčiće. I skovala je ogrlice i minđuše i prstenje, dok ju je zmaj u čudu posmatrao.

„Čula sam“, reče ona, „da ima neka velika pijaca u Londonu. I to baš četvrtkom. Šta misliš, koliko bi nam trebalo da odletimo do tamo?“

Dve najbrže čitateljke koje ostave svoje podatke na adresi kontakt@stazenezele.rs dobijaju na poklon komad AnaMorf nakita sa slika!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *