Nadžak-babe i ostala čudovišta u životu svake žene

Ne znam kako je muškarcima, ali nama ženama prilikom odrastanje slede neke uobičajene rečenice, koje ću u nastavku teksta poređati hronološki. Nekoj ženi sleduje manja porcija, a neka dobije i “dezert” takvih rečenica. Ko ih izgovara? Najčešće stare komšinice, zatim nadžak-babe, a onda su tu i tetke, strine i dalje rođake usedelice.  Obično nemaju pametnija posla, a kako je opšte poznato da su znatiželjne, onda im to postavljanje pitanja dođe kao “dobar dan!”, a prepoznaju se po “pu, pu” uzviku. Postave pitanje, zatim začkilje na levo oko i ispitivački-urokljivo te gledaju, nešto kao sova kad vidi miša. Dok ti zbunjeno daješ odgovor, čuje se čitav hor raznih zvukova poput:

“Cccc… srkkk (otpijanje rakije)… Apćihaaa (ljutina rakije otišla u nos)… Mhm… Kuku meni (prekrsti se u to ime)… Aman! Ahaaaa… Ju!”.

Dakle, mi smo i kao nevini posmatrači i kao lične žrtve prisustvovali ovakvim scenama i evo šta smo zabeležili:

Kad se rodiš– “Jao, dete, pu, pu, kako je ješna, a kad ćeš joj narukvicu ne bilo ‘roka dati?”

Kad imaš godinu dana–  “Pu, pu, kako si ružna (ovo bi trebalo da je kompliment, opet zbog gore pomenutog uroka, iako ne zvuči tako), a kad će ona da prohoda, vreme joj je baš sad?” (one obično znaju kad je vreme za nešto, imaju to šesto čulo, treće oko i trideset treći zub)

Kad imaš pet godina– “Jao, babina ‘rano kad ćeš ti, miko, u školu? Je li, Katice, što ona ne ide u vrtić?”

Kad imaš deset godina– “Koji si razred ti? Jesi odlična? Nemoj, kumim te, da imaš koju slabu ocenu ni profesora da ne poštivaš!” (a la “Ne sme se bežati sa časova” i večito kukaju što je klečanje na žitu ili šibanje ruku “izašlo iz mode”, jer u njihovo vreme…)

Kad imaš sedamnaest godina– “Kad završavaš školu? Koje ćeš, kako se ono zvaše,  fakultete? Aaaa… (kao razume šta to znači Hemijsko-tehnološki smer)”

Kad imaš dvadeset i tri godine – ” ’Oćeš se ti udavati, diko? Bogumi, željo, tebi je vreme, ja sam se udala sa sedamnaest, ono to jes’ bilo drugo vreme, ali jopet…”

Sa trideset, kad se napokon udaš– “Uh, sine, ti si zadocnila sa udajom, hoće li barem prinova uskoro? Nemoj, ranko, da te godine stignu, ko će ti lozu nastaviti…”

Sa četrdeset godina – “Nu mi tu rakiju, jeli ti ovo Vojislav pekao? Kupovna? Aaaa, ne valja, miko moj, morate domaće da imate, u ove zle dane, spasi Bože…” i serijal monologa

Sa pedeset godina, kad se nadaš da više nijedna nije živa da bi mogla da dreždi kod tebe,nažalost...- “Ostarasmo ja i ti  (sve se mislim, pričaj u svoje ime, matora)… A pristavi li ti ručak, mišure? Nemoj, rano, nemoj da ti deca budu gladna… Aaa, fino si ih vaspitala, samo onaj mali ti je pravi đavo, jučer mi je sve gerbere…”

Sa šezdeset konačno možeš da počineš u miru. Nadžak-babe odoše “kod Mitra u peti reon”, što bi moj otac eufemistički rekao za “otegnutii papke”. Konačno je došlo i tvojih pet minuta, uživaš u tišini, koju prekida plač komšinica Minine bebe. Vežbaš pred ogledalom čkiljenje oka, hor zvukova i obavezno “Pu, pu”  i kažeš onako zaverenički “Jao, dete, pu, pu, kako je ješna, a kad ćeš joj narukvicu ne bilo ‘roka dati?”. Jer, da nema nadžak-baba, zar ne bi u svetu bilo jako, jako dosadno?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *