Nada umire poslednja

Život nas često vodi strmim stazama. Izaći na pravi put  nije  lako, ma koliko se trudili i davali sve od sebe da preskočimo sve prepreke sudbine koja se, zavisi od raspoloženja u kom se nalazi, ponekad surovo igra sa nama. Život nije med i mleko, ne svakom i ne uvek. Nekom je majka, a nekom maćeha.

Svi smo se,  bar jednom ako ne i više puta, osetili nemoćnima, zatvoreni u tunelu svakodnevnice iz kog nismo pronalazili izlaz. Ono što nas u takvim situacijama održava u životu je uverenje da ćemo pre ili kasnije ugledati svetlost na kraju tunela. Nadu.

Neki mudri ljudi za nju kažu da umire poslednja, fraza kojom često ubeđujemo sebe da će se naše želje, uprkos olujama života koje nas sve više udaljuju od obale i vuku ka dnu, ostvariti, a krišom i tiho izgovorene molitve imati smisla. Često je baš ona nit za koju se čvrsto držimo u strahu da se iznenada ne prekine i odvoji nas za sva vremena, od onih koje volimo a koji su neotuđivi deo naših bića.

Nada nikada ne ide sama. Uvek je u društvu svoje sestre, verne druge Vere. Ruku pod ruku hodaju poljima naših duša, bodre nas i daju snagu kada nam je ona najpotrebnija. Kada nam je sve crno, kada ne znamo kako ni kuda dalje, obraćamo im se za pomoć.

Prva nam pruža ruku  prijateljstva Vera.  Razume našu tugu, naš očaj.  U njenom zagrljaju pronalazimo utehu i mir. Ona, ipak, sama nije dovoljna. Tamo gde njena moć prestaje, na scenu stupa Nada. Čvrsta kao stena ostaje uz nas do zadnjeg atoma snage, do poslednjeg  našeg ili uzdaha  protivnika.  Do poslednje dobijene ili izgubljene bitke. 

Fotografija: Mina Gudurić

Neki će reći: „Nada? Vera? Čemu to služi? Zašto stvarati lažne iluzije ljudima?“ Da, zašto? Iluzija ume da boli, znam, ali ponekad nam je neophodna kao vazduh koji dišemo da bismo išli napred. Nada da će ljudi koje volimo ozdraviti od bolesti koja leka nema stvara od nas davljenike koji se hvataju za poslednju slamku života pa makar ta slamka ne imala naučnu potvrdu i bila zabranjena zakonom. Borba za život ne priznaje zakone i legitimitet. Ljudi koji nemaju šta da izgube bore se svim mogućim sredstvima koja imaju na  raspolaganju, iako je nemoguće, ili veoma teško, doći do njih.

Nada jedne srpske porodice  je lek proizveden na Kubi vidatox,  poznat i pod imenom escozul, a koji je zabranjen u zemljama Evropske unije. Otac, suprug, sin, mogao bi da bude neko iz vašeg okruženja, bori se protiv nimalo naivnog protivnika – raka pluća.  Kada me je prijateljica zamolila da ga potražim, znala sam da će biti teško ali nisam mislila da će biti nemoguća misija čiji sam fijasko, iako teška srca, morala da prihvatim.  Ljudi kada se nađu u ćorsokaku iz koga ne vide izlaz idu na sve ili ništa, kucaju na sva vrata na koja mogu, a moja su uvek otvorena,  i uvek se nađu dobre duše spremne da pomognu.

Nisam znala ništa o ovom kako kažu čudesnom leku na bazi otrova plave škorpije. Istraživajući saznala sam da se na Kubi otrov škorpije Rhopalurus junceus koristi u terapeutske svrhe još od početaka 19. veka. Istraživači kompanije Labiofam, koja proizvodi vidatox, došli su do zaključka da otrov škorpije Rhopalurus junceus, kao i frakcije otrova molekularne mase do 5 kDa (kilodalton), imaju značajnu toksičnost na tumorske ćelije epitelnog porekla. Escozul je, kažu kubanski stručnjaci, homeopatski proizvod čija upotreba ne isključuje niti ograničava druge konvencionalne načine onkološkog lečenja.  Naprotiv.  Ipak, njihova naučna otkrića nisu naišla, još uvek bar, na odobrenje  cenjenih evropskih kolega.

Kada sam se obratila za pomoć lokalnoj apoteci rekli su mi ono što nisam želela da čujem. Da lek nije registrovan u Italiji i da je samim tim zabranjen. Ništa bolje nisam prošla ni sa apotekama u prestonici i većim gradovima. Jedina šansa bila je u San Marinu,  gde su mi u gradskoj farmaciji dali broj magacina u kom sam navodno mogla da pronađem vidatox, čiji mi je službenik, veoma drsko, odgovorio da zaboravim na sve.  Verovatno iz straha. Bilo je hapšenja, kako sam kasnije pročitala u štampi. Svejedno, nisam mogla da izbegnem bes i impotenciju koje sam osetila u tom momentu.  I ja sam nečije dete, i za svog oca bih se borila, baš kao i devojka kojoj sam pomagala, na sve moguće načine.

Put solidarnosti, zahvaljujući Twitteru i ljudima koji su spremno odgovorili na moj apel, odveo me je u Tiranu. Albanija je jedina država, a od skoro i Bosna i Hercegovina, u kojoj se nalazi Pharma – Matrix, predstavništvo Labiofam – a. Hiljade i hiljade ljudi godišnje  dolaze ovde tražeći spas. Zovu ih putovanjima nade. Zahvaljujući prijateljici iz studentskih dana koja živi u albanskoj prestonici došla sam do podataka koji su od velike pomoći ljudima kojima je vidatox trenutno nada koja ih održava u životu.  

Jedni tvrde da je priča koja se isplela oko ovog leka čista izmišljotina, jedan više način da se spekuliše sa tuđim bolom. Drugi pak kažu da je efikasan, da je izlečio i Fidela Kastra. Nisam farmaceut, niti lekar, ne mogu da stanem ni na čiju stranu niti želim. Ali kao običan čovek, neko za čije zdravlje su se borili i probali i alternativne metode lečenja kako bih prohodala u svojoj četvrtoj godini, shvatam da životu treba pružiti šansu, pa makar i minimalnu i ilegalnu i pobediti zlo koje može da proguta život u jednom zalogaju.

Znam šta ćete mi reći. Sa zdravljem se ne treba igrati, pogotovo kada je u pitanju rak. I imate pravo. U životu je potrebno uvek biti na oprezu, slažem se. Nisam ni ja za ugrožavanje zdravstvenog stanja pacijenta po svaku cenu.  Ali jesam za to da ako postoji šansa, ma koliko minimalna bila, da se treba boriti do samog kraja. Nada, onima koji u nju čvrsto veruju, umire poslednja.

Život je jednostavno nekad siv, nekad žut…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *