Na ivici

Stajala je na ivici trotoara, mašući rukom. Niz kosu i vrat lila joj je kiša, a haljina je bila mokra, koža oslikana. Svaki mladež na telu se video kroz sivu, mokru tkaninu. Nenajavljena kiša joj nije zasmetala to popodne. Možda joj je čak i prijala, sprala je smog i prljavštinu ovog grada. Mislila je – možda će i njenu?

–  Gledaj na šta ličiš! Uđi u kola, brzo! – ispred nje su se zaustavila kola, izgrebane bele boje i polupanog levog prednjeg fara. Iznenadila se i trgla kad je ugledala Justinijana.

–  Ali sva sam mokra! Upropastiću ti sedište!

–  To neće biti problem, ionako su kola potpuno upropaštena. Uđi, vidi kako si pokisla!

Samo sekund, dva se premišljala. Rukom, koju je do nedavno držala u vazduhu, povukla je bravu na kolima, uz škripu otvorila vrata i skliznula na sedište do njega.

–  Prokleta kiša! Idemo do mene, bliži sam, dobićeš upalu pluća. – naborao je obrve i stegao menjač. – Tako nešto je nedopustivo!

–  Nemoj se brinuti, samo me odbaci do neke autobuske stanice, lako ću dalje.

–  Znaš da te ne mogu pustiti tako. Mokra si do kože – nije ju ni pogledao, niti sačekao odobrenje, već je krenuo.

Fotografija: Mina Gudurić

U njegov stan su stigli kroz deset minuta. Pred vratima se već setila poslednjeg razgovora. Opet ju je štrecnulo u stomaku. Krajičkom oka ga je pogledala. Prvo kola, a sad i njegov izgled. Bilo je tu nešto čudno. Nešto tužno i izgubljeno.

–  Šta sad kad sam ovde?

–  Uzmi peškir, osuši se, ne možeš nigde takva.

–  Dobro.

–  Teodora – zastao je, ne znajući šta je uopšte hteo da kaže.

Okrenula se ka njemu, i oči spustila na njegove usne. Gledala ih je opijeno kao da je otkrila izvor života. Pogled je podigla ka očima i udubila se čitajući njihovu priču. Ništa nisu rekle, samo su prikazivale veliku tugu. Prste je položila na osušene obraze i osetila kanale suza. Srce joj se steglo i grlo zatvorilo. Ništa nije mogla da kaže, samo je stajala tako naspram njega i čekala da okamene, kao prokisli ljubavnici davnih saga. Sva magija nestade u jednom njegovom treptaju i njenom izdahu. Behu živi i zarobljeni od kiše.

–  Justinijane? Šta se dogodilo?

Sklonivši njenu šaku sa obraza, oborio je pogled na pod.

–  Ništa, šta bi se dogodilo? – slednuno je ramenima.

–  Ali, stari automobil i stari pogled, ne razumem?

Uzdahnuo je jako, jako je napunio pluća vazduhom kao da bi poslednji uzdah i poslenji trzaj života. A bi samo susret sa stvarnošću, susret sa njom. Seo je na sofu i stavio glavu među ruke. Ćutao je, i ona je. Stajala je i dalje i posmatrala ga i ćutala. On je tiho počeo da plače. Vreme je utom prošlo  i kiša je stala. I on se podigao i upitao je:

–  Jesi li za kafu? – i ne sačekavši njen odgovor uputio se ka kuhinji. – Prošli petak sam ustao i bi to dan kao i svaki drugi. Jutarnja kafa, doručak, novine. Nisam ni došao do kola, (ime partnera) me je pozvao. Rekao mi je da su pod mojim nalogom svi računi firme ispražnjeni. Svi! Shvataš li Teodora? Shvataš li? Jer ja ne shvatam!

Ona je ćutala, i dalje u mestu u kom ju je ostavio. Prineo je dve šolje kafe i seo na isto mesto kao i pre pet minuta. I vratio se u istu poziciju, sa glavom među rukama. I ponovo je počeo da plače.

Ona stajaše ogađena. Gledala je tog čoveka i sećala se njegove veličine. I veličine njegove ljubavi, a sad je uvidela da ljubav prema novcu i moći nikad nije mogla stići.

Spustila se na kolena, kraj njega i pomazila ga po kosi. Podigao je glavu i uhvatio ju za bradu. Poljubio ju je. Potom ju je zgrabio za teme, strgnuo haljinu i bacio na krevet. Ponovo se osetio moćno, lavovski. Seks sa njom nije dugo trajao. Dosta poljubaca, stezanja i prećutanih uzdaha, samo da se oseti bolje. To je njen poslednji poklon.

Nakon nekoliko sati tišine i nemog opraštanja, ona je ustala, obukla iscepanu haljinu i krenula svom životu. Njegovog nije htela da ga spašava. I on je nju ostavio da se udavi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *