Moj duh iz lampe

Večeras ću tugu pretočiti u najlepše stihove, a oni će naći put do prave adrese. Večeras ću malo tugovati, malo plakati, možda i popiti, ali ću zato puno pisati. Pisanje će biti moj lek, lek protiv tuge i usamljenosti.

Pisaću i lečiću svoje srce tipkajući po tastaturi. Pričaću njoj kada već ne mogu tebi. Reći ću joj sve ono što tebi nisam. Nisam, jer nisam imala kada; nisam ni znala to što sada znam.

Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da te više nema, da te nikada više neću videti, poljubiti, osetiti tvoje dodire i najmekše usne. Bio si moj duh iz lampe, moj komadić koji je nedostajao. Upotpunio si celinu i mom životu konačno, u potpunosti dao smisao.

moj duh iz lampe

Izvor: touchn2btouched.xanga.com

Ne znam ni sama šta je to što mi daje snagu da izdržim, da ne potonem, da se ne predam. Noći su besane, duge i teške, i sve još uvek miriše na tebe, tvoj parfem Carolina Herrera, na ljubav i na nas. Bez tebe je sve drugačije, postaje nebitno, nevažno; bez tebe sve gubi draž.

Dolaziš mi u snove, a na javi imam utisak kao da si tu, prisutan, pokraj mene. Tako su žive slike i sećanja na tebe, toliko jake da se nekada prosto uplašim da ću izgubiti kontakt s realnošću.

Ušao si u moj život, TI, baš onakav kakvog sam oduvek želela. Sa tobom sam po prvi put osetila da zaista živim, da volim. Spoznala sam sebe, spoznala život. Naučila sam da kraj tebe uživam i u sitnicama, naučila da volim ženu u sebi. Imala sam tu sreću da sa tobom i kraj tebe osetim šta je to prava ljubav, ona ljubav koja hrani. Ljubav od koje se živi i zbog koje se vene. Voleći tebe zavolela sam život, zavolela sam sebe.

Ne mogu da pronađem prave reči, reči dovoljno duboke i jake. Reči kojima bih mogla da opišem ono što osećam, da iskažem svu ljubav i bol jer te više nema. Danima je stan ličio na sve samo ne na stan uredne i normalne osobe. Na podu su bile razbacane stvari, ostaci hrane, prazne flaše i prepune pepeljare. Spavala sam na podu, u fotelji, jednom rečju gde stignem, i ništa mi nije bilo važno. U početku su postojale samo dve mogućnosti: ludilo ili smrt, mada sam se u suštini bojala samoubistva. Znati umreti značilo bi isto što i savladati zlo života, a ja nisam znala ni umela ni jedno od to dvoje. Nisam umela da nastavim da živim, a nisam umela i bila dovoljno sposobna i hrabra da umrem. Imala sam osećaj da će mi lobanja eksplodirati i razleteti se na sitne komade. Telo mi je podrhtavalo, vilica se kočila. Vrištala sam u sebi bez glasa, urlala, bojeći se da ispustim te neartikulisane krike. Bojala sam se same sebe, jačine te tuge koja me je pritiskala, nagomilane gorčine i bola. Vristala sam bez glasa, zarivajući glavu u jastuk. Suze su lile, ostavljajući za sobom slane tragove. Grčila sam se ležeci na podu, kidajući spavaćicu sa sebe. Želela sam da umrem, da me nema , da se ta agonija kroz koju sam prolazila, konacno, te noći okonča. Dozivala sam te u snovima, a budila umivena suzama. Bila sam ptica u zlatnom kavezu, Baš Čelik na dnu bunara, željan vode, vazduha , života. Život je samnom, kao neki zli diplomata, vodio dvoličnu, prljavu igru. Imala sam sve, a u stvari nisam imala ništa. Nisam imala ono najpotrebnije,ono najvažnije. Nisam više imala tebe…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *