Mit o multitaskingu

Dok jednom rukom mešam ručak (jer, bitno je da se zdravo hranimo), a u drugoj balansiram musavom dvogodišnjakinjom, tibetanskom mirnoćom slušam recitaciju starije kćerke i divim se „Spajdermenu“ kojeg mi je sin nacrtao. Da li sam luda? Ne, samo mama.

Multitasking je očekivano rešenje pomalo iznenađujućeg problema: vreme postaje vrlo nerastegljivo od momenta kada postanete majka – obaveze se multiplikuju neviđenom brzinom, bilo da su izabrane, nametnute ili izmišljene, suština je da ih ima mnogo više nego pre, a vremena mnogo manje. Zato mi besomučno pokušavamo da što više obaveza odradimo istovremeno, a opet nam ni to nije dovoljno – prve ustajemo, poslednje ležemo, umorne i pod stalnim stresom: da nisam nešto zaboravila?

Multitasking-Mom

Izvor: www.deacondance.com

Čak i ako vaš muškarac pristaje bar na poneku stavku iz manifesta o ravnopravonsti polova, u mnogim stvarima korisni su koliko i fikus, sopstvenom ili našom krivicom. Ma koliko se otimali i pokušavali da primenimo nove obrasce ponašanja, primerene vremenu u kojem je i žena uglavnom zaposlena, tradicionalno korenje je jako duboko pušteno, i mnogima od nas na kraju i nije iznenađenje što deca za sve „mamaču“ dok tata na miru uživa u utakmici, ili što je naša „jača“ polovina ubeđena da kuću pospremaju mali patuljci kasno noću, kad svi spavamo. Zato pomalo deluje da nas je emancipacija u izvesnom smislu upropastila – ulazimo u cipele poslovnih žena,super majki, domaćica kojima je sve na svom mestu, ne shvatajući da smo u u zamci zvanoj „ne mogu ništa da stignem“. Onda osećamo grižu savesti, često sebe lošije vrednujemo zbog nekog zacrtanog, preambicioznog cilja koji nismo uspeli da ostvarimo, iscrpljujemo se pokušavajući da stignemo sve, ne bi li održali tu sliku super žene – majke/poslovne žene/domaćice/suprruge/prijateljice…
Zato tražimo prečice, poput multitaskinga, za koji eto i naučnici utvrdiše da bolje pristaje ženama nego muškarcima.

„Prethodno istraživanje je pokazalo da zaposlene majke rade više poslova u isto vreme više od 40 odsto svog budnog vremena – što je 10 sati nedeljno više od očeva s tim da su one podložnije stresu da sve postignu, za razliku od muškaraca kojima je multitasking izazov. Razlog je što je uloga “dobre majke” podložnija kritici, pa može da se pretvori u stresnije i negativnije iskustvo.”

Za tu podelu po multitaskingu, lekari „optužuju“ hormone. Muškarci samo doslovno rade jednu po jednu stvar u datom vremenu i nisu sposobni za multitasking kao žene, tvrde stručnjaci. Multitasking je, zapravo, delo estrogena: on stvara više veza između moždanih hemisfera i zato žene mogu da obavljaju više poslova ili razmišljanju o više problema u isto vreme, lakše predvide i uoče uzroke i posledice, misle dugoročno i prikupljaju mnogo podataka koje postavljaju u veoma složene obrasce.

Sada kad imamo naučno objašnjenje, da li nam je lakše što radimo po tri stvari istovremeno? Izgleda da nije, jer na žalost, sa porastom udela obavljanja više stvari istovremeno, čini se da naši mozgovi počinju da „zakazuju“, pa će se tako često desiti da zaboravimo na dečiju priredbu, zakasnimo jer nismo uključile alarm, prečujemo šta nam je suprug rekao… U prelasku i “skakanju” s jedne aktivnosti na drugu, gubi se dragoceno vreme, i koncentracija, a veče najčešće dočekujemo preumorne i dekoncentrisane, bez volje da se konačno, fokusirano posvetimo SEBI.

supermom_wahm

Izvor: www.empowernetwork.com

Kako onda da nam multitasking bude prednost, a ne još jedna muka? Isprobala sam neke varijante koje su dale rezultate:

  • Kombinujem aktivnosti koje su manje zahtevne, tako je manja šansa da pogrešim
  • Zadatke i obaveze podelim na delove, pa ih radim iz delova. Ako nešto ne počnem jer mi se čini kao veliki zalogaj u tom momentu, gotovo je sigurno da ga nikad neću početi ni završiti
  • Marljivo pišem sve obaveze, i sortiram ih po važnosti i hitnosti. Te stvari nikako ne multitaskujem, posvećujem im vreme i pažnju.
  • Neke stvari sam uvežbala, kao što je slaganje veša uz telefoniranje, pranje sudova uz pričanje priče, sređivanje kupatila dok se deca brčkaju. Kada od nekog multitaskinga napravite rutinu, onda se sve manje više automatski odvija.
  • Kada sam suviše umorna i dekoncentrisana, umesto da manično pokušavam da završim sve, odem da se odmorim, a preostale obaveze ukalkulišem u novi plan.
  • Sve što mogu da delegiram drugima, počev od supruga, dece, bebisiterke, plaćene pomoći, činim bez mnogo brige o tome da li će baš to uraditi kao ja.
  • Ne nerviram se (previše) ako ne stignem sve – bitno mi je da stignem ono što je važno i hitno, ništa više.

A najbitnije od svega, ono na čemu ja lično moram još mnogo da radim – oslobađanje pritiska da u svakoj od uloga koje imamo, blistamo. Možemo, ali ne istovremeno. Naše je da pravimo izbore i da u tom pravljenju izbora budemo zadovoljne. Onda će nam i korišćenje multitaskinga kao metoda jurenja uspešnost u imaginarnoj igri „ja sam super – žena i mogu sve“ biti daleko manje potreban.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *