Miriam Makeba – Mama Afrika

Prvi bendovi su svirali Afrikom odmah posle Drugog svetskog rata po kolonijalnim hotelskim baštama. Tek je talas globalne popularnosti kubanske muzike pedesetih godina naterao tamošnje muzičare da prihvate modernije muzičke forme. Prve afričke svetski poznate zvezde došle su iz područja koje je prednjačilo u urbanizaciji i gde se govorio engleski, a to je Južna Afrika. Mnogi klasični džez muzičari su postali poznati, između ostalog i pevačica Miriam Makeba, koja je postala popularna, ne samo zbog nesrećne sudbine svoje zemlje već i zbog toga što je do šezdesetih godina svet bio spreman za jedan novi koncept, koncept po kome dobra muzika može da dođe sa bilo koje geografske tačke sveta.

Miriam Makeba, pevačica, autor pesama, politički aktivista, humanitarni radnik, Ambasador dobre volje i Ujedinjenih naroda i Južne Afrike, već pola veka je među najpoznatijim ženama Afrike.

 

Miriam je rođena u Johanesburgu, Južnoafričkoj Republici, 1932. godine. Život joj je bio veoma težak. Prvih šest meseci života provela je sa majkom u zatvoru. Otac joj je umro kada je imala samo 6 godina. Zbog nemaštine nije mogla da se obrazuje, morala je da prekine školovanje i radi kao služavka i dadilja. Uprkos svemu, nikada se nije predala. Utehu je našla u muzici i pevanju. U početku je bila mirna i sramežljiva, ali nikada pognute glave. Vrlo rano je počela da svojom pesmom govori istinu Afrike. Pozvana je bila da svedoči o užasima aparthejda u dokumentarnom filmu “Come Back” koji osuđuje rasizam u Južnoj Africi. Na poziv režisera Lajonela Rogozina otišla je na premijeru na filmskom festivalu u Veneciji. Južnoafrička vlast zabranila joj je povratak u zemlju. Posle hrabrog govora koji je održala, na kome je svedočila o surovosti aparthejda, oduzeli su joj državljanstvo. Nakon toga, kao znak podrške imala je čak 9 pasoša različitih zemalja, a još 10 su joj dodelili počasno državljanstvo.

Njen veliki prijatelj i njena srećna zvezda bio je Hari Belafonte, koga je upoznala na prvim koracima svog izgnanstva u Londonu. Hari ju je odveo u Ameriku, snimio sa njoj album “Veče sa Belafonteom i Makebom” kojim je 1966. godine dobio Gremi nagradu. Album je posvećen ugnjetavanim u Južnoafričkoj Republici. Širila je istinu o silovanjima, torturi režima da jugu Afrike, pevajući na svom jeziku. Jezik nije bio smetnja da je slušaju, jer je unapred objašnjavala značenje toga što će pevati. Postala je idol i miljenica u Americi, naročito crnaca, koji u bili oduševljeni njenim zalaganjem za ljudska prava. Redovno je govorila u Ujedinjenim narodima. O sebi je rekla: “Nikada nisam bila uključena u politiku. Ljudi uvek misle da sam političar, ali ja to nisam. Ja samo govorim istinu. Ipak, nekako samo od sebe, dobila je nadimak “Mama Afrika”, kao prepoznatljivi glas ljudi celog crnog kontinenta”.

Snimila je legendarne pesme kao što su Malaika i The Click Song (Qongqothwane). U svojoj karijeri je dosta varirala, neki albumi su bili jako dobri, dok je imala i neke ne tako sjajne. To je i očekivano za nekoga ko u toku pedesetogodišnje karijere snimio oko dvadesetak albuma za više izdavačkih kuća. Njeni nastupi su nešto o čemu se uvek pričalo. Imala je neposrednost koja je plenila. Publiku je lako prenosila u savane i pustinje odakle su dolazile njene pesme.

Njena sreća u Americi nije dugo trajala. Videvši probleme sa kojima su bili suočeni crnci, izjavila je da je i u Americi postojao specifičan aparthejd, o kome se malo znalo, jer su medije veoma uspešno to znale da zavaraju i da prikažu svetu veliku laž.

Deset godina je blistala na scenama Amerike, dok iznenada nije ugasila taj sjaj udajom za Stokelija Karmičela, došljaka iz Trinidada, borca za prava civila i vođu organizacije Crnih Pantera. Članovi Crnih pantera su koristili nasilje kao sredstvo ostvarenja svojih prava. Miriam je s mužem proterana iz Sjedinjenih Američkih Država. Niko joj to nije neposredno rekao, niko joj nije uputio ni jednu reč, jednostavno su svi njeni koncerti bili otkazani i sav muzički angažman blokiran. Shvatila je poruku i otišla. Preselili su u Gvineju, a tamo postali bliski prijatelji sa predsednikom Ahmedom Toureom i njegovom suprugom. On joj je dao diplomatski pasoš, a isto je to ubrzo učinio i kubanski lider Fidel Kastro.

Konačno, oslobadjanjem Južne Afrike, prvi crni predsednik, Nelson Mendela, pozvao ju je nazad u domovinu. Vratila se 1990. godine, posle trideset godina izgnanstva.

Tokom života, često je govorila da će “pevati do poslednjeg dana života”. Tako je i bilo, srušila se na sceni, pred kraj svog nastupa, pevajući pesmu kojom je stekla svetsku slavu, pesmu Pata Pata. Njen život biće inspiracija mnogim borcima za ljudskost. To je najbolje sama rekla : “Kada vidim mrava prepoznajem sebe, rođenog južnoafrikanca obdarenom snagom mnogo većom od moje veličine kako bi mogla da se nosim sa teretom rasizma koji drobi moj duh”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *