“Lepa i glupa” – istina ili predrasuda

Marko 1: “Ona je toliko lepa da ne mora da priča!”

Marko 2: “Ma ne, ona je toliko lepa da ćemo joj čak dati pravo glasa!”

“Lepa i glupa”, jer je to ravnoteža, jer je to hrišćanski?! Ne znam da li je ovaj stereotip ukorenjen samo u balkansko tlo, ali ovde je svakako rasprostranjen. Na prvi pogled deluje kao da su osnov i logička spona nacionalni moralni standardi sa primesom religije. Ipak se oni posredno prožimaju kroz stavove Srba. Ma ne bre dragi moji, već zato što je istina!

Oduvek, lepota je bila čovekova težnja. Nekim čudom, jedino mi od svih bića imamo tu iracionalnu želju, pa i potrebu za lepim. Nekad želimo da je dostignemo, nekad da je posedujemo, ali je skoro uvek prisutna, makar kao misao. Uprkos tome što je ona načelno individualna kategorija, što su “ukusi” različiti, postoje i oni primerci koje svrstavamo u “univerzalnu lepotu”….u ovom slučaju govorim o lepim ljudima, najpre ženama.

Vekovima je ženski glas bio nadjačavan grlatim i snažnim muškarcima. Ženin jedini zadatak i jeste bio najpre da bude lepa, da bi bila izabrana, a potom….znate već, nebitno. Dvadeseti vek donosi određeni civilizacijski napredak, emancipaciju žena i mogućnost da se žene razvijaju na mnogim poljima. Rivalastvo među ženama se sa velikih grudi premešta, zapravo proširuje i na intelektualnu ostvarenost. E tu dolazimo do jednog malog paradoksa, i preziciranja toga zašto lepe žene jesu glupe. Naime, svakodnevno smo svedoci da lepe žene imaju “bolju prođu”, što u redu u prodavnici, što pred šefom. Mnoge idu linijom manjeg otpora, koriste se podarenim i zadovoljavaju onim što je dato. Umom ispod proseka, izgedom iznad, zaglave se u proseku. Ne govorimo o gluposti kao o manjku umnog potencijala, već o gluposti kao neiskorišćenosti umnog potencijala! Češće su izložone lakoj dostupnosti luksuza, pa nekad i zanemare drugu stranu medalje. Jer, lakše je dobiti “Mečku” od Gedže, Mikija, ili nekog drugog nadimka, lakše je preko…mikrofona doći do poslaničke klupe.

FOTOGRAFIJA: Lela Radulović

Ako se ostavimo generalizacija, kojih od prvog reda ima na pretek, mogli bismo reći da svaka persona ima svoju priču. Svak od nas ima svoje motive, pokretače, načine i ciljeve koje želi dosegnuti,a koji nisu ni na koji način povezani sa fizičkim izgledom. I onda neko, igrom Majke Prirode malo lepši, trudi se, ulaže u sebe, radi, napreduje, ostvaruje rezultate i nailazi na odbojnost i predrasude društva. Svest o svojim kvalitetima kao činjenici, ne kao umišljenoj vrlini, čini da ih svet karakteriše kao prepotentne, a zapravo ih svet izoluje. Sve to iziskuje dodatno dokazivanje, dodatne neprijatnosti, svakodnevno testiranje sebe i preispitivanje motiva tuđe (čitaj: muških) reči hvale… Srećom, povremeno dođe i po koja rezonovana reč hvale od drugih žena koje su vredne divljenja.

Zato drage moje Marije, Mine, Sare, Jovane, Milice, Bojane, Aleksandre, Katarine i mnoge druge, ne dajte se obeshrabriti, ali i nemojte zaboraviti da ste na prvom mestu običan čovek.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *