La Sali – emocije i strast u ritmu flamenka

Putovanje u Španiju i ritam senzualnog, tradicionalnog andaluzijskog plesa zauvek su promenili život beograđanke Saške Šašić, poznatije pod umetničkim imenom La Sali, a danas veoma uspešne flamenko plesačice. Njena prva autorska flamenko predstava, nastala u saradnji sa poznatim čileanskim plesačem i koreografom Pedrom Fernandezom,  “Café Cantante“,  premijerno će u Srbiji biti izvedena 4. i 5. decembra na Velikoj sceni Opere & Theatra Madlenijanum.  Upoznajte La Sali koja nam otkriva tajne flamenka kroz priču o ljubavi prema plesu koji vas neće ostaviti ravnodušnima.

Već godinama promovišete flamenko na Balkanu. Kada ste otkrili ljubav prema ovom poznatom muzičkom pravcu?

Flamenko sam otkrila prilikom jedne posete Španiji. To je bila ekskurzija na prvoj godini studija turizma. Bili smo u Barseloni i u jednom tablaou sam prvi put gledala flamenko performans. Potpuno me je očarao. Usledeli su časovi u Beogradu, pohađanja seminara svih inostranih plesača koji su dolazili u našu zemlju i konstantna putovanja u Španiju. Kada sam shvatila da je flamenko moje konačno opredeljenje, preselila sam se u Granadu, gde sam pohađala Conservatorio de Baile (plesna akademija). Međutim, moje ambicije su bile veće. Shvatila sam da moram proći kroz najbolju akademiju flamenka Amor de Dios koja je u Madridu i tako sam otišla u ovaj grad, gde živim već dve godine.

Koliko je flamenko rasprostranjen kod nas? Da li su i u kojoj meri ljudi upoznati sa njegovom istorijom?

Flamenko kod nas nije dovoljno poznat i shvaćen. To nije samo ples, kao što ljudi misle. Flamenko je čitava kultura, muzički pravac koji je rezultat mešanja raznih uticaja. Nastao je u teškom periodu španske istorije kad su ljudi pesmom izražavali svoje najdublje emocije, tugu, bol, gorčinu… i zato su flamenko pesme uglavnom vrlo tužne. Ples jednako strastveno odražava sve te emocije. Ritmički udarci nogom o pod su snažni, intenzivni; pokreti telom graciozni, a izraz lica plesača treba da pokaže kakav je unutrašnji osećaj koji on doživljava kada čuje tu pesmu.

Šta je sve potrebno da bi se naučio flamenko? Koliko je bitan talenat a koliko poznavanje tehnike?

Svako moze da nauči osnovne pokrete telom i udarce nogama, ali da bi se ti udarci pretvorili u savršen zvuk i ritam, i bili iskordinisani sa muzikom i pokretima tela, potrebno je mnogo, mnogo sati vežbanja. Poznavanje tehnike je jako bitno, ali je ipak presudan talenat odnosno razvijen osećaj za ritam i moć interpretacije .

Fotograf: Aleksandar Topalović

Jedno od obeležja flamenka su haljine bogate volanima. Koliko su se tradicionalni kostimi promenili s vremenom?

Kostimi su se puno promenili s vremenom. Nekada su haljine bile raskošne, šarene, sa mnoštvom volana. Danas su kostimi mnogo svedeniji, koriste se uže suknje i pantalone, a karneri polako izumiru. Ja gotovo uvek sama kreiram svoje haljine jer želim da i u tome izgradim neki svoj prepoznatljiv stil. Želim da budem inovativna te često unosim detalje koje do tada niko nije koristio.

Možemo li da kažemo da su za izvedbu flamenka, ipak, najbitnije cipele?

Da, cipele su neizostavne. Flamenko cipele su karakteristične po tome što su potkovane ekserima kako bi se jasno čuo svaki udarac koji plesač proizvodi nogama.

Da li se sećate vašeg prvog nastupa pred publikom?

Moj prvi nastup pred publikom bio je još u osnovnoj školi i nije imao veze sa flamenkom. Ili je imao? Oduvek su me privlačile scenske umetnosti, te sam pohađala kurseve raznih plesova i bila član glumačke sekcije. Sećam se blage treme pre samog početka. A kada se zavesa digla, treme je nestalo… I tako je počela čarolija koja traje…

Završili ste renomiranu akademiju plesa u Granadi, i akademiju flamenka Amor de Dios u Madridu. Sarađivali ste sa dosta poznatih imena, kao što su Ana Calí, La Moneta, Maria Juncal, La Truco. Putujete dosta i širite flamenko kulturu po zemljama Balkana. Možete li da izdvojite iskustvo, ili pak nastup,  koje je ostavilo najdublji utisak na vas?

Imala sam vrlo zanimljivo iskustvo u februaru 2010. godine pred odlazak u Španiju. Pozvao me je naš gitarista Nikola Matović da učestvujem sa njim i njegovom grupom na fešti koja je trebala da se priredi za Paco de Luciau nakon njegovog koncerta u Sava Centru. Spletom čudnih okolnosti na dan koncerta pozvani smo da nastupimo kao predgrupa u Sava Centru. Moram vam priznati da taj dan nikada neću zaboraviti, ali ne zato što sam nastupila na istoj sceni sa najpoznatijim gitaristom svih vremena, već zato sto sam se osećala toliko prirodno, kao da sam oduvek na njoj bila i kao da mi je samo tu mesto. Tada još nisam imala dovoljno iskustva i tehnike da pokažem nešto veliko, ali sam izašla na scenu i plesala kao da plešem sama u svojoj sobi uz omiljenu flamenko pesmu. 

Beogradska publika će uskoro moći da uživa u predstavi ”Cafe cantanté“. Kako ste došli na ideju da napravite spektakl? Da li je to bilo iz potrebe da ljudima približite kulturu flamenka ili je to samo još jedan odraz vaše umetničke duše?

Većina velikih flamenko umetnika su i kreatori pozorišnih dela i to je ono što ih odvaja od drugih. Oduvek sam želela da svojim plesom prenesem više od same emocije koju osećam kada čujem neku flamenko pesmu. Godinama već akumuliram u sebi sve što sam gledala, čitala i naučila o ovoj umetnosti. U trenutku kada se priča zaokružila, nastala je predstava Café Cantante,  moj prvenac. Želja mi je bila da kroz priču o jednoj ženi (čuvenoj pevačici flamenka Dolores La Parrala), njenim osećanjima i strahovima  prikažem publici koliki je bio značaj perioda zvanog cafés-cantantes za flamenko umetnost. Takođe da ih upoznam  sa istorijskim razvojem ovog muzičkog pravca počevši od XVI veka kada su nastale prve flamenko pesme, pa sve do današnjih dana. Imala sam tu sreću da svoju prvu veliku predstavu radim sa poznatim plesačem Pedrom Fernandezom koji je dobitnik nekoliko nagrada za najboljeg flamenko plesača.  Pored nas dvoje koji smo autori i koreografi, tu su i muzičari iz Madrida: Pepe Carrizo (vokal) i José Sisón (gitara), a gost na ovom izvođenju predstave je mladi violinista Željko Šišić iz Beograda. Ovog leta smo imali premijeru predstave u Zagrebu, dvorana Vatroslav Lisinski bila je premala da primi sve one koji su želeli da vide predstavu, a  4. i 5. decembra biće prikazana i beogradskoj publici na velikoj sceni opere i teatra Madlenianum.

Kako je nastalo umetničko ime La Sali? Gde prestaje Saška a počinje Sali?

Saška je oduvek bila Sale. Dolaskom u Španiju bila sam primorana da se tako počnem predstavljati jer Španci nisu mogli pravilno da izgovore moje ime. I tako počinje Sali, a prestaje Saška. La je rečca koju oni dodaju ispred ženskog nadimka.

Za kraj, recite nam, šta žene žele?

Sve i odmah!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *