Ko su feministkinje i šta će nam one?!

U svesti običnog čoveka koji se feminizmom kao temom nije podrobnije bavio, feministkinje su one žene koje karakteriše javna akcija poput:

– spaljivanja grudnjaka, zaustavljanja izbora za Mis;

– one su te koje ne briju noge niti pazuhe (poput ovogodišnje pobednice Eurosonga);

– često se zamišljaju kao muškobanjaste intelektualke sklone homoseksualnim vezama;

– smatra se da mrze muškarce i da su uvek same.

Pokušaću u nastavku, da na što bezbolniji način otklonim ove predrasude. Mada je, kad bolje razmislim, i meni samoj trebalo dosta vremena da ih razumem u potpunosti i počnem da se osećam jednom od njih. Za početak, zašto postoje feministkinje? Što bi rekli, koji je njihov problem?!

Glavni protivnik feministkinja širom sveta je patrijarhalni sistem u kojem muškarac uživa tu veliku količinu moći i u mogućnosti je da odlučuje o tome kako će žena voditi svoj život bilo da mu je supruga, ćerka, sestra ili majka. Svaka teorijska struja feminizma teži tome, da se ovakva situacija promeni i da pol čoveka postane nebitan za to kako će neka osoba biti tretirana u društvu.

Kako se razvijao feministički pokret?

Sve je počelo sa  gospodinom Napoleonom Bonapartom i njegovom buržoaskom revolucijom 1789. godine, nakon koje je napisana  „Deklaracija o pravima građana“. Revoltirana time jedna francuskinja, po imenu Olimpija de Guž, zapitala se šta je sa građankama i odlučila da napiše delo „Deklaracija o pravima žene i građanke“ u kojoj se među prvima zalaže za jednakost muškaraca i žena. Naravno, odrubljena joj je glava kao što je to bio običaj u srednjem veku sa onima koji imaju te genijalne ideje protiv sistema.

Vremenom su prosvetiteljstvo, humanizam, liberalizam, politički ali i ekonomski faktori učinili mogućim da žena počne da uviđa svoj položaj, shvati da je moguća alternativa takvom položaju, i stvori svoj pokret u okviru koga će se boriti za svoja prava. Kasnije će se Olimpijine sledbenice zalagati za to da žene uopšte dobiju priliku da glasaju, da pohađaju škole, nasleđuju imovinu, i dobiju pravo na profesionalni rad. To sve spada u prvu etapu razvoja feminističkog pokreta (feminiskinje ga zovu Prvi talas), koja je završena kada su žene dobile pravo da glasaju.

Kada je na čelo Sjedinjenih Američkih Država došao jedan od najčuvenijih predsednika, Džon Kenedi, odnosno ’60. godina XX veka, počeo je ponovo da se budi feministički pokret. Žene su imale pravo glasa, ali su shvatale da nemaju pristup izvorima moći, odnosno politici. Shvatile su da svoje lične probleme moraju da prenesu u javnu sferu i nosile su se krilaticom „lično je političko“. Javnim akcijama i radikalnim pristupom kao što je to zaustavljanje izbora za Mis Amerike, uspele su da popularizuju svoj pokret i omasove ga.

Pred javnost su feministkinje tog takozvanog Drugog talasa iznele pitanje abortusa, kontracepcije, pitanja razvoda braka, probleme samohrane majke, silovanja, nasilja nad ženama van i unutar porodice. Danas se feministiknjie zalažu za to da žene tzv. Trećeg sveta  dobiju prava da upravljaju svojim željama, telima i životom uopšteno.

Ostaje i  da razjasnimo ovu predrasudu da su feministkinje žene koje mrze muškarce. Istina je da ima i takvih, ali to su malobrojni i radikalni delovi feminističkog pokreta, odnosno oni lezbijski orijentisani koji u svom protivljenju patrijarhalnom sistemu vrednosti, odlaze toliko daleko da smatraju da je i heteroseksualnost produkt ovog sistema. Moram napomenuti da sam i sama imala ovu predrasudu i da je vremenom nestala, kada sam odkrila da su sve velike teoretičarke bile udate i to za najpoznatije umove svoga vremena (to sam utvrdila kada sam čitala dupla prezimena skoro svake od njih, a nekako mi nemoguće delovalo da su sve uzele prezimena oba roditelja). Klasičan primer za to  da feministkinje vole muškarce je jedna od najpoznatijih  i najuticajnijih feministkinja Simon de Bovuar (Simone de Beauvoir) koja je bila životna saputnica Žan-Pol Sartra (Jean-Paul Sartre).

Simon de Bovuar je, npr. stalno nosila turban (kao J.Lo ili naše gore list, Seka Aleksić) koji je za nju bio vrhunac elegancije. To je valjda dovoljan dokaz da se nisu oblačile kao muškarci. Ipak su one bile intelektualke, a pametna žena je uvek dobro obučena žena!

P.S. Da ne zaboravim, sledeći put kad budete kupovale pilule za kontracepciju, upisivale fakultet, tražile posao ili išle da glasate za ove naše nesrećne političare (ohoho imamo i političarke!) setite se Olimpije de Guž koja je sve ovo zakuvala i završila na giljotini, i svih tih hrabrih i pametnih žena iz redova feministkinja koje su se borile da imate pravo na izbor.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *