Ko ponavlja ružne reči…ili neobavezna lekcija iz vaspitanja

Moj klinac je krenuo u školu. Zapanjujuće, kao da je vremenska vrteška eksplodirala i moj bebiron je umesto teškog bremena Pampersa počeo da nosi školski ranac. Trudila sam se do zadnjeg atoma svoje snage i svojih mogućnosti da provedemo tih prvih, bezbrižnih sedam godina u radosti i veselju, da ga naučim da razlikuje dobro od zla, važno od nevažnog. Nekako uvek smatram da ako uspe da nauči da postoje različitosti i da iste poštuje, moći će ispravnije da izabere svoj put. Ne prezam da pričam sa njim na bilo koju temu, zna da postoje siromašni ljudi, zasluženo bogati ljudi, nezasluženo bogati ljudi, crne, žute, bele i crvene boje kože, bolesna deca, homoseksualna populacija, narkomani, alkoholičari, da bebe ne nalazimo u kupusu… Dakle, pokušavam da me ne šokira njegova radoznalost o svetu u kome sedmogodišnjak nije pošteđen svakojakih informacija kojima nije dorastao (ili bar mi samo tako mislimo) njegov još neukaljan um. No, moj izbor vaspitanja svakako je je moja stvar, reći će svako. Da, dok to ne vidim kao problem koji pogađa ne samo mene.

O čemu se zapravo radi? Naime, pre neki dan pozvala me je učiteljica u školu. Prvo što sam pomislila je da se dogodilo nešto tragično, fizički tragično, pad, lom, krv i potvrdila onu staru “Ne daj bože da ti se desi ono što ti majka misli”. Međutim, učiteljica je imala da mi saopšti kako moram da razgovaram sa Mihailom (kao da sam svih ovih godina bilo šta drugo i radila), te kako je rekao “strašno” ružnu reč.

Fotografija: Jovana Tomašević

Cela ova anegdota poklopila se sa završetkom mog čitanja i proučavanja knjige autorke Eve Ensler “Vaginini monolozi”. Ko je čitao, čitao je, ko nije – radi se o kratkoj studiji nastaloj na osnovu razgovora autorke sa dvestotinak žena, na temu vagine. Na fascinantan način tera te da razmisliš zašto je suštinski tako teško nazvati stvari pravim imenima, pa eto dečaci imaju “miška” a devojčice “piku”. I kako ta deca, ponosni vlasnici miška i pike treba da razvijaju svoju seksualnost, u deminutivu? Iako se nama čini da smo moderni, još uvek postoje devojčice koje svoju prvu menstruaciju dočekuju u neznanju osećajući samo krivicu i dečaci koji svoju prvu erekciju dožive kao nekakvo čudo koje se samo njima događa. Pričajte sa svojom decom, ne dangubite. Da li će imati dve ili pet igračaka koje se reklamiraju na TV-u nisu reper srećnog detinjstva. Srećno dete je ono koje je na putu ka sazrevanju postalo sigurno i samopouzdano. Tabui teško da će u tome pomoći.

No, da se vratimo na problem učiteljice, škole i ružne reči. Nije da zagovaram teoriju psovanja. Ali, ne zagovaram ni teoriju izbegavanja dece koja loše pišu, uče ili nisu socijalizovana iz ko zna kojih razloga i trauma, pa se toj metodi u školi pribegava. Ne zagovaram nasilje, ali nasilje po školama ostaje nekažnjeno, već u zavisosti od toga ko je izvršilac, to jest ko je roditelj izvršioca istog.

Možda kada bi krenuli pravim redosledom, možda bi negde zaista i stigli. Da naučimo decu prvo lepim rečima. Da ih naučimo da postoje i ona različita deca, socijalno ugrožena, druge boje kože, koja to nisu sama izabrala, da ih ne šikaniramo i ne došaptavamo se po hodnicima kome ih je u razred koliko zapalo sa zgražavanjem. Da ne insistiramo, ali krišom, da baš naše dete ne sedi sa inkluzivnim detetom. Da ih naučimo da dele, a ne da otimaju. Da psi ne ujedaju ako nemaju razlog. Verujte mi, znam mnogo kvalitetnih ljudi kojima su ovo životni postulati, a vrlo često koriste i reč na p i reč na k. Neki psovke koriste čak i na šarmantan način. Hajde da samo malo pogledamo dalje iza prvog drveta i vidimo šumu.

Na kraju, dužna sam vam epilog razgovora sa učiteljicom. Naravno da sam je pitala šta je to Mihailo tako “strašno” rekao. “Pričali smo o ljudskom telu, a on je rekao da on nema pišu već penis.”, odgovorila mi je, očekujući moju reakciju, dodajući da je to bilo drsko i bezobrazno. Pa, draga učiteljice, i nije baš da je slagao.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *