Klub izuzetnih džentlmena

To mesto se ne može nazvati barom. Bio je to kub. Klub izuzetnih džentlmena. Posebno i pažljivo pripremljena za tu priliku, u staroj crvenoj haljini stajala je pred ulazom u tajni klub. Crvena haljina beše stara, ali tako nije izgledala. Izgledala je lepše od pupoljka crvene ruže, ili crvenog srca koje je kucalo u mladoj devojci. Ovo veče će promeniti ritam lupanja njenog srca.

Haljina je bila do kolena, ni ispod niti iznad. Tu na pola, da staroj gospodi golica maštu. Prednji izrez nije imala, imala je zadnji. I otkrivao je i više nego što bi trebalo da otkrije haljina iz tog, starog, doba. Leđa su joj bila gola, a njoj je bilo hladno. Hladno oko srca i preko ramena. Zato, tu je bilo krzno od nerca da ugreje nejaku kožu. Krzno koje je davno, intimnom prilikom, zaradila komad mrtve životinje.

Na nežnom vratu je nosila tananu ogrlicu sa dijamantskim priveskom.

Model: Neda Vidaković

Fotografija: Mina Gudurić

Ušla je u mermerni hol, predala svoje skupoceno krzno i krenula ka ulazu na zabavu. Poslužila se šampanjcem, prekim pogledima dama i pohotnim pogledima džentmena. Znala je da je na pravom mestu. Znala je da će tu naći sebi muža.

– Nisam li Vas već negde video?

Okrenula je glavu u pravcu nepoznatog muškarca. Pogledom je uočila dobro očuvane cipele, iako stare već trideset godina. Koža se presijavala, a on kao da je rođen u njima. Pantalone savršeno pristaju – krojene po narudžbini. Ručni sat star barem četrdest godina i začešljana kosa mokrim gelom. Belih zuba, aristokratskog osmeha, trulih očiju. Bogataš.

Treptala je, glumeći zbunjenu zalutalu ovčicu. Prilično doteranu za slučajno skretanje sa životnog puta. I treptala je već neko vreme. Napućila crvene usne, disala uplašeno, vrlo neravnomerno. Ravomernih otkucaja srca.

– Gospođice, jeste li dobro? Izgledate bledo!

Razmišljajući da li uopšte da progovori, pružila je ruku ka njegovoj mišici. Stegla ju je i iskrivila lice. Posrnula ka njemu, pridržao ju je da ne padne.

– Dodajte mi malo vode! Dreknuo je uglađeni džentlmen konobaru. – Brzo donesite!

Mazeći lice nepoznate dame, osetio je magičnu potrebu da joj pomogne. Zaboga, zar tako devojka da ostane ne zaštićena? Delo se nije dovodilo u pitanje. Podigao ju je i prebacio njenu ruku oko vrata. Odneo ju je u obližnju prostoriju.

Položivši je na sofu, nastavio je da drmusa mlado lice. Prineo je vodu i naterao ju je da je popije. Potom je prineo viski. Odreagovala je ponovovnim pravljenjem grimase.

– Jeste li dobro? Zabrinuto ju je upitao.

Ležeći delimično u njegovom zagrljaju, treptala je zbunjeno. Otvorila je usta i počela da muca.

– U redu je, recite mi gde da Vas odvedem, koja je Vaša adresa?

– Ulica sa kestenima, ovaj, nije, ulica sa… Znate šta, nije.. u redu sam.

– Ne deluje tako. Recite mi, pomoći ću Vam.

– Stvarno ne znam šta mi je bilo. Bila sam dobro i u trenutku kad ste mi se obratili, samo sam.. Ja sam… Ne znam. Ne mogu Vam to opisati.

Izgovarajući rečenicu polako se pridizala iz njegovog naručja. „Oprostite na neprijatnosti“, rekla je i namestila svoju haljinu.

– Nikako se ne izvinjavajte, dozvolite mi da Vam pomognem. Učinite mi toliko.

Posmatrajući muškarca koji je sedeo naspram nje, porazmislila je na trenutak. Spustila je pogled, pokušavajući da sakrije zamagljene oči.

– Draga, zaboga miloga, šta Vam se dogodilo? Brižno je šakom podigao bradu, misteriozne žene.

„To, ja stvarno ne znam. Ne mogu objasniti. Ovde je tako zagušljivo!“ prošaptala je i molićavo ga pogledala.

– Ulica jorgovana. Vodite me odavde, molim Vas!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *