Klasika na neklasičan način – Nemanja Radulović

Već mesečak dana Srbija šuška o koncertu nekog Nemanje. Jedni zovu, traže karte, drugi likuju što su uspeli da ih tog 8. januara munjevito kupe, treći ga samo komentarišu kao neobičnu pojavu, ali svi se slažu u tome da je autentičan , neponovljiv i virtuoz na violini. Naslućujete verovatno da govorim o Nemanji Raduloviću.

Nemanja je rođen 1985. godine u Nišu. Kao veoma mali se upoznao sa violinom, i ubrzo otkrio svetu svoju nadarenost. Uz mnogo odricanja i podršku porodice, radi školovanja, preselio se u Beograd, pa u Pariz, gde i danas živi i radi. Dobitnik je mnogih prizanja i nagrada, o kojima tek ponekad govori.

Ovaj mladi umetnik već svojom pojavom spaja kontradiktorno. Kod njega su buntovnički izgled i klasična muzika u savršenoj harmoniji. Uz to, reklo bi se da mu je osmeh, zaštitni znak, univerzalno oružje kojim šarmira i kojim se brani. A evo kako prozborismo koju….

Neki kažu da si Paganini svog doba, neki od milošte kažu da si “veštac na violini”, a mene interesuje šta bi ti rekao u par reči. Ko si ti?

Joj, pa na to je najteže odgovoriti! Ja sam običan čovek koji voli život, koji je srećan, koji voli da voli i voli da bude voljen.

Tvoju biografiju oslikava ona “preko trnja do zvezda”. Šta bi istakao kao ključ svog uspeha, sem neospornog talenta?

Uspeh ne doživljavam kroz sva priznanja koja sam dobio. Za mene je uspeh to što i dan danas volim ono što radim. Naravno, porodicu uvek stavljam u prvi plan. Bez njih , nekih profesora i drugih koji su verovali u mene ne bih ništa uradio.

Pariz te jeste prigrlio, ali činjenica da su karte za koncert prodate za par sati i da si u proteklih mesec dana 3 puta dolazio, svedoči da te i Beograd, ali i Srbija voli. Poželiš li nekad da se vratiš?

Često dolazim u Srbiju. Događa se da nekad imam slobodno popodne i bukvalno dođem na popodne da popijem kafu sa prijateljima, pošto mi je dosta više Skajpa i internet komunikacija. A da li bi se definitivno vratio, ne bih mogao sad da odgovorim. Presrećan sam u Parizu, tamo mi je sad porodica, dom. I kada me pitaju za nacionalnost, teško se definišem. Toliko me različitih kultura kreiralo i omogućilo da na kraju vidim da smo svi isti.

Da li si u Parizu ostvario profesionalni kontakt sa drugim umetnicima iz istog domena?

Jesam, u par navrata sa čelistkinjom Majom Bogdanović, sestrama Bizjak…Izvan Pariza, najsvežija je saradnja sa Aleksandrom Sedlarom, sa kojim sam nakon cunamija odsvirao “Spring in Japan” , posvećen japanskom narodu.

Fotografija: www.nemanja-documentary.com
Vukasin Isailovic, Tom Weir

Reklo bi se da je scena tvoje prirodno okruženje, znam da ste jednom i kolo zaigrali! Postoji li neki nastup koji bi po nečemu izdvojio? Neka anegdota, ili pak neki draži od ostalih?

Svaki put postoji neka anegdota, ali dosta se i zaboravljaju. Kada toliko često nastupaš, više i ne deliš koncerte na dobre i loše. Svaki je poseban i svaki mora da se doživi. Bitno je svaki izvesti kao da je prvi. Ali bilo je raznih egzibicija: recimo scena od 50cm na 6m visine! Bilo je i onih na pesku ili jezeru. No sve, bez fatalnih posledica!

Deluje mi da svaka violina ima istoriju. A tvoja?

Stvarno ne poznajem istoriju svoje violine, a i ne želim da znam. Znam samo da mi je dobro sa njom. Najviše vremena provodim sa njom i ona je ta koja zna sve moje najskrivenije tajne. Dobro, i plišana kamilica Dragoslava, ali ona zna samo one iz vozova i aviona…

Posmatrajući te, vidi se da kroz sviranje kanališeš pozitivnu emociju. A negativnu?

Da, naravno! Za mene je to filter. Redovno se događa da iznerviran, umesto svađe sa tim nekim, izaberem violinu.

Do sada si izdao 6 cd izdanja. Spremaš li nam nešto novo?

Septembar 2013, očekujte “Around Paganini”, da ne kažem “okolo Paganinija”.

Sinoć ste beogradskoj publici prezentovali zahtevne klasične kompozicije. Da li repertoar zavisi od publike, od tvog nastrojenja, ili je nešto treće u pitanju?

Uglavnom u šta najviše verujemo u tom trenutku. Nakon prošlogodišnjeg koncerta, odlučili smo se da malo publiku navedemo i na velika i teška dela. Drago mi je što sam sinoć video i dosta mladih ljudi koji rekoše da nisu nikada tako nešto doživeli sa klasičnom muzikom.

Ko su bili tvoji profesionalni uzori?

Uh, razni umetnici! Od Whitney Houston, preko Marthae Argerich do Richtera. Recimo, jako mi je žao što nisam uspeo da idem na koncert Whitney. Ona je imala sposbnost da transformiše sve što je okružuje! Nijedna reč, nijedna knjiga, nijedna slika ne može da bude toliko jaka.

Koju muziku najradije slušaš privatno?

Ja zaista slušam sve! Volim i rok, metal, pop i narodnu! Ako bi baš izdvajao neki bend, možda bi to bio “Muse” u ovom trenutku.

Šta bi bio da nisi violinista?

Ne mogu da zamislim tačno! Sigurno bi bilo nešto u vezi sa umetnošću.

Da li ti, kao svakom Srbinu, iz nacionalne kuhinje najviše nedostaje sarma, ili je to pak nešto drugo?

Pa izgleda da ću vam odati sve tajne! Baš smo sinoć pričali kako je mama prve godine po dolasku u Pariz spremala ajvar! Ali nije to samo hrana, nedostaju mi naši ljudi, kafane, druženje, kafe dogovorene za 5 minuta! Dobro, pa je makar u našoj kući tako. Tamo… recimo da ljudi malo više cene svoje vreme. S druge strane, vreme ne postoji…

I za kraj, šta žene žele?

Mislim da žele ljubav, da budu voljene, lepe…Žele da budu viđene kako one sebe vide. Često vidimo samo ono što one predstavljaju fizički, a toliko je toga što nose dublje u sebi.

One Reply to “Klasika na neklasičan način – Nemanja Radulović”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *