Kiš loren

“Gladna sam.” Bilo je prvo što je rekla kada je te večeri uletela u stan kao vihor. Nisam očekivala goste, i da budem iskrena, spremala sam se da preskočim večeru. Bila sam baš tih dana u najluđem periodu života jedne žene koja iznad svega voli da jede, zvanom dijeta, i svoju zlata vrednu svesku sa receptima držala sam pod ključem.

– Ja nisam –  rekoh sa jedva uočljivim osmehom, iako je stomak  već glasno protestvovao negirajući  tek, bez imalo ubedljivosti,  izgovorenu rečenicu.  Smučilo mi se bilo da jedem zeleniš kao da sam kakav zec a od nervoze koja je rasla iz sekunde u sekundu imala sam osećaj da će mi, minumum, porasti uši. Znala sam, ako bude insistirala na mojim kulinarskim sposobnostima, kao najjefikasnijim oružjem , da će uspeti da smakne neprijatelja – otpor koji je već polako počeo da puca po šavovima.

– Kakva si ti domaćica kada ne poštuješ goste? Ti bi me zaista ostavila da crkavam gladna? Nemaš ni srca ni duše – konstatovala je Marina šetajući gore-dole po kuhinji. Nije imala nameru da odustane, naprotiv, nastavila je rafalnom paljbom. Nisam bila ne samo domaćica već ni drugarica, kada sam mogla tako okrutno da ignorišem očajnički vapaj i svog i njenog stomaka.

Ćutala sam, neraspoložena za raspravke, razmišljajući o tome da na momenat prekinem rat objavljen itekako vidljivom višku kilograma. I veći ratnici od mene izvlačili su belu zastavu kada bi zagustilo pa zašto to ne bi uradila i ja. Kada je mogao Napoleon da trpi poraze, što bih sad ja pravila dramu zbog jedne molbe i par gladom zamagljenih očiju.

– Kiš loren – uzviknuh tapšući rukama kao malo dete koje je upravo dobilo igračku koju sanja mesecima. Mozak mi je radio brzinom svetlosti dok su noge prosto letele ka frižideru. Otvorila sam ga kao kakvu škrinju sa neviđenim blagom Ali Babe šaptajući nešto što je moglo, ali nije, da liči na čuvenu lozinku ‘Sezame otvori se’.

– Kakva tvoja crna kiša! Napulju je kao u paklu jesi li poludela? Vidiš da dijeta loše utiče na tebe! – gunđala je Marina sa očiglednim neodobravanjem dok sam se smejala vrteći glavom.

– Nije kiša, već Kiš loren, iliti quiche lorraine – izlomih jezik dok sam pokušavala da joj dočaram originalnu verziju na svom već istrošenom i prašnjavom francuskom jeziku, zarađalom i požutelom od nekorišćenja.

– To ti je francuski specijalitet draga moja, kiš je vrsta slane pite, poreklom iz regije Alzas. Lako se pravi i strašno je ukusan. Zar nisi rekla da si gladna? I ja sam! Dijeta može da ide dođavola! – uzviknuh sa olakšanjem.  Konačno mi je ogromni kamen ludosti pao sa srca i mogla sam da preuzmem svoje kulinarske cipelice neopotrebno okačene o klin.

Probala sam prvi put kiš loren kada sam bila u Parizu i mnogo mi se dopao. Volim testo, možda čak i previše iako sam svesna da goji, luda sam za picom, i bilo je prosto nemoguće da se ne zaljubim na prvi pogled u francusku pitu nad pitama.

– Jao, pa to je ono što je jednom pravio Rudolph! Znam šta je! Ah, kako je mesio testo svojim veštim ručicama! – sanjarila je već Marina. Najpoznatiji neženja i kuhinjski mag 24kitchen kanala osvojio je ne samo nju koja ni jaje ne zna da isprži, već i mnoge druge koje znam. O svojoj fascinantnosti dotičnim radije ne bih. Nije red da mi Rudolph ukrade pet minuta kulinarske slave koju, priznajte, ipak zaslužujem.  

– To je kišni specijalitet ali te molim da mi ne spominješ šefa nad šefovima. Mama kad ga vidi rastopi se kao margarin na plotni dok krišom hvata beleške, a o baki da ne pričam. Nisi valjda i ti prolupala za holandskom šetajućom pekarom?

– Nisam, ali on je tako, tako sexy..razumeš.. ima nešto u tom intelektualnom pogledu iza naočara – krenula je da hvali svog miljenika. U tom trenutku mi je došlo da bacim kecelju  u znak protesta pa nek ide kod Rudija da joj sprema da jede, ali nisam mogla da je ostavim tek tako na cedilu. Zapravo, nisam mogla svoj želudac da ostavim na cedilu. Bila sam gladna kao vuk, u suprotnom bih sebi dozvolila luksuz da se malo ljutim.

Za kiš loren potrebni su nam sledeći sastojci:  200 gr brašna, malo soli, 100 gr putera, 5 jaja, 250 ml mleka, 100 gr slanine, 100 gr šunke, 250 gr kačkavalja. Prvo ćemo zamesiti glatko testo, vodeći računa da se ne lepi, od brašna, putera, jednog jajeta i malo soli. Bolje je da puter bude hladan jer će se tako testo brže stvrdnuti a i lakše, kasnije, razviti. Ostavićemo testo u frižider na sat vremena,  da se malo odmori. U međuvremenu iseckaćemo sitno slaninu i šunku.  Tepsiju u koju pećemo našu francusku pitu podmazaćemo uljem. Kad je testo malo naraslo, razvićemo ga tako da bude debelo 3-4 cm i prebaciti u posudu za pečenje. Posućemo testo sa slaninom i šunkom i umutiti mleko i jaja. Prelićemo testo i kao tačku na i izrendati kačkavalj. Kiš loren pečemo oko 30 min na 210 stepeni.

Kapitulirala sam, ali je vredelo. Shvatila sam to dok nam je zavodljivi miris koji je dolazio iz kuhinje golicao nozdrve a Iv Montan pevušio na uvce. Sipala sam čašu vina i već polako lutala u mislima ulicama jednog grada koji me je osvojio na prvi pogled i dodir. Ali to je već neka druga priča.

Bon appétit!                     

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *