“Kanađanke” – najpopularnije duboke zimske cipele u Beogradu

“Ko nema u glavi, ima li bar na nogama?” – i dan danas me to pitanje mori.

Pre tačno pet godina, sestra me je povela za ruku, bukvalno odvukla u prodavnicu sportske opreme. Za fensi devojku kakva sam tad bila, što bi moja drugarica rekla “splavaruša“ (baš joj hvala), odlazak tamo mi je bio kao da okorelog “metalca” naterate za kaznu da sluša Šabana Šaulića. Šta ja tamo, pobogu da radim? U svojoj početnoj beogradskoj fazi, jedna primorska devojka nije imala pojma kako izgleda čuvena zima u prestonici Srbije, a kamoli kako košava zviždi kroz jaknu. Otišla sam u prvu prodavnicu čiji mi se izlog svideo i našla savršene čizme po vrlo pristojnoj ceni. Odmah sam ih obula i šepurila se po fakultetu, kao da sam osvojila titulu “Mačka u čizmama“.

Prvi beogradski sneg sam dočekala bolje i srećnije nego sopstveni rođendan. Obukla sam se “nit′ smrdi nit′ miriše“, što bi značilo, tanušni džemper i jakna preko, ali i obavezne čizme. To je tek bila posebna priča. Ušnirala sam ih, obožavajući činjenicu da imaju pertle od metar, koje onda ja obavijem skroz oko nogu. Nabila sam i neku kapu na glavu i iskočila napolje, pravo u Tašmajdanski park. Videli biste kučiće kako skaču i pokušavaju da uhvate jezikom sneg i  videli biste mene pored da radim to isto. Samo bez hvatanja snega jezikom. Not my style. Skakala sam od sreće, pa čak i odgurnula nečijeg psa sa savršenog mesta za pravljenje anđela u snegu u stilu ”ko prvi devojci, njemu devojka”. Jadan pas, pogledao me je začuđeno, nije mu bilo najjasnije šta spodoba od metar i sedamdeset hoće od njegovog mesta za obavljanje nužde. U svoj euforiji nisam primetila da se zvuk šljapkanja čuje pravo iz mojih čizmi.

Stigla sam kući, zarumenjena kao Hajdi i crvenog nosa kao Rudolf i otpertlala svoje divne čizme. Tek tada sam shvatila da su moje čarape postale Nijagarini vodopadi i da sam kupila parče jeftinog skaja obmotano u pertle. Naravno, Lavovi nikad ne priznaju svoje greške, a kamoli još tvrdoglavije Lavice.

Igrom slučaja, moja starija sestra, moja stroga starija sestra da bolje kažem, je jednom prilikom ukapirala da su moje noge mokre i da je bolje da sam na njih stavila crne kese za đubre umesto onih, nazovi, čizama. Digla je strašnu dreku i tako smo završile u onoj sportskoj prodavnici sa početka teksta. Šta smo kupovale? Pa, “kanađanke“ iliti planinarske cipele!

Kako su grozne bile, nije mi se mililo da ih probam, pogotovo kad nam je ljubazni prodavac rekao da su “unisex“. Odlično, daću ih komšiji deda Mitru na zajam kad bude išao po ′lebac sledeći put! Ne moram ni da kažem da sam dobila te “fuj” cipele i da sam ih mrzela od prvog trenutka. Naravno, činilo mi se da sam na faksu izgubila titulu “Mačka u čizmama”, a postala mis “Najružnije cipele”. Naravno da nije bilo bitno šta sam obula, ali svaki put kad bih skrenula svoju koncentraciju sa predavanja na ono što imam na nogama, poskočila bih od užasnutog straha i pomislila: ”Čije su, dođavola, ove gadne cipele?!” Ah, da…moje.

Sledećih par godina spavale su u cipelarniku, jer sam bila toliko tvrdoglava da nosim nešto što je ima oznaku “unisex“ i liči na mutirane muške kopačke. Bila sam voljna da ih prosledim onom istom komšiji deda Mitru, ali mi je rekao da ima čukljeve na obe noge i da zato nosi veći broj.

Ljudi se menjaju, naravno, pa sam od planinarskog cipelomrzca postala Lusi iz “Čarlija Brauna“- fazon “govorim tiho i nosim ′kanađanke′ sa sobom“. Morala sam da priznam starijoj i odgovornijoj sestri da je bila u pravu. Par puta sam dobila smrzotine prvog stepena (barem je to u mojoj paničnoj glavi izgledalo tako) i od tad mrzim kad su mi noge natopljene vodom. Probudila sam “kanađanke“ u cipelarniku, zamišljeno im se izvinila za dugogodišnji boravak na tako mračnom mestu i od Pepeljuge postala saveznik onom dedi što ne razume da mladi “sedu na ′ladan beton“.

Pre neki dan išla sam ulicom, poznatom rutom, od centra do fakulteta, gde ima dobrih sedam minuta peške. Ako uhvatite trolu, koštaće vas deset minuta i nemojte da se zavaravate da ćete brže stići prevozom i uštedeti vreme, nekako se uvek ispostavi da je u blizini saobraćajac, a svi mi znamo šta to znači. Elem, dok sam išla ulicom, na svakih pola minuta zaslepelo bi me neko žutilo. Kad bih skrenula pažnju na to, videla sam da pola grada nosi čuvene “kanađanke“! Opsesivno-kompulsivni poremećaj ili ne, počela sam da ih brojim do fakulteta i izbrojala čak deset pari! Ovih dana su moderne, čuvaju glavu (metaforički, nemoj da je neko stavio cipelu na glavu, koliko god da volite Lejdi Gagu) i zdravlje i zbog toga su trenutono veoma u modi. Čak ih i fensi cice nose.  

Sve u svemu, ovih dana pada sneg, pa će vaše “kanađanke“  imati dosta posla. A o ovoj reklami što sam im sada napravila ću prodiskutovati sa predstavnicima modela ovih cipela, tražiću pre svega da maknu glupavu etiketu ”unisex”, a možda im budem i  tražila jedan par ljubičaste boje, da ove što ih sad imam konačno odu u penziju.  Želim vam udobnu kanađansko-žutu zimu!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *