Kad muškarac vara

Nisam volela Sonju. Odavala je utisak slobodne osobe. Još saznanje da to jeste, u meni je stvorilo odbojnost prema njoj. Njeno ime i prezime, Sonja Marmeladova, ništa nije govorilo o njoj. Ni koji kvaran zub ima, ni koliko njih se prodala, niti koliko ih je izdala. Ništa o njoj to ime nije govorilo. To što ga je nasledila od oca ambasadora i majke domaćice, što ima dve mlađe sestre – magistre ekonomije i inžinjerstva i što je bila crna životinja svoje buržujske porodice, skrivala je kao najveći sram. Odbijala je svakom da pruži ruku pri upoznavanju, okretala je glavu od lepih ljudi i svako jutro za doručak ispušila bi jednu cigaretu, to mnogo više govori o njoj od njegog priprostog prezimena – Marmeladova.

Ipak, tako felerična, sedela je naspram mene na kamenoj terasi sa pogledom na sunčani Napulj. Ruka mi je stajala na stolu, u pripravnosti da podigne šolju mlake kafe kada sive ćelije signaliziraju – što je uglavnom bio trenutak neizdrživog poriva za povraćanjem od Sonjihnih saveta.

Fotografija: Lela Radulović

Model: Brankica Čonda

– Ne razumem te, kako si mogla tako bandoglavo da ga napustiš? – hladno je izgovorila po peti put rečenicu. I nekako je činila da svako novo izgovaranje zvuči kao osuda od samog Boga.

Treptala sam i ćutala, čekajući da istu rečenicu izgovori i šesti put. Ali, reakcija na moje nereagovanje je izostala. Ćutala je, disala ravnomerno i pušila belu cigaretu. Došla je do samog filtera, ali je ostavila među prstima i okrenula se ka meni – Kao da pričam zidu. Kao da te ništa nisam naučila. Teodora! Čuješ li me?

– Čujem, ali ne znam šta želiš da ti kažem. Imala sam potrebu da odem od njega i otišla sam.

– I da ja nisam došla, bila bi ovde potpuno sama. Pa? Šta radimo večeras?

– Da ti nisi došla, ja bih ovde, uistinu bila sama. I večeras ne bih ništa radila.

– To ti i ja kažem.

– Istina, to kažeš.

– Ti kao da si zombi. Šta se dogodilo sa Justinijanom? Jeste li se posvađali?! Rekla sam ti milion puta da se sa muškarcima ne svađaš! Pobogu, klimaj glavom, ti znaš da su oni uvek u pravu.

– Sonja, lekcije mi ne trebaju. Ne sada. Ovde sam da ispraznim glavu.

– O, draga, ne brini se, tvoja glava je već prazna. Da se igraš sa prilikom kao što je Justinijan, svašta, taj luksuz nemam ni ja.

– Shvataš li ti da sve što si rekla, nema ni najmanje logike. – polako gubeći kontrolu, uzela sam šolju kafe, da progutam knedlu koja mi je, kao slon u sobi, zapela u grlu.

Hladno me pogledavši i ugasivši cigaretu, produbila je glas – Svoje neuspehe ne pripisuj meni. Ne spavam ja sa Justinijanom. Podigla se i otišla u veliki boravak.

Bele zavese su lepršale na laganom povetarcu. Misli su mi jedrile plavim prostranstvima i maštala sam o sebi. O svojoj slobodi od Sonje i Justinijana. I od onog malog demona koji me tera da oko sebe držim ljude njihovog kova. A i sama kujem svoje godine, zašto onda ne skujem dobar oklop i trpim udarce junački?

– Otišla sam u kupovinu! Ako želiš pridruži mi se, znaš gde sam!

Odlazeći iz sobe, istu je napustio i onaj slon. Ja sam uzela telefon u ruke i počela sam listam imenik. Došla do njegovog imena i pomislila na njega, ne pravi razliku. Znam da broj neću izbrisati i da njega neću zaboraviti. Ali, posmatrajući slova koja sklapaju njegovo ime, u glavi mi se sklopila jedna misao: šta ako njega Sonja poželi? Šta ako on već želi nju? Moja najbolja drugarica i moj najveći protivnik u istom krevetu? Možda na slici samo nedostajem ja, kao rekvizit kojim ćemo se svi međusobno povređivati, jer smo destrukcijom i hranjeni.

Sonja me je učila, kad muškarac vara, glavu okrećem na drugu stranu i ne vidim i ono što je očigledno. Ako me on prevari sa njom, biće to ultimativna lekcija verodostojne Sonje, iste one koja je od mene napravila svog klona. Sa povremenim izlivima duboke moralnosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *