Još smo deca, a noge nam duge

Jedno dete može odraslog da nauči trima stvarima: Da bude zadovoljan bez razloga, da se uvek nečim zanima, da ume da zahteva, svim silama, ono što želi! (Paulo Koeljo)

Šta čoveka čini srećnim? Miris sveže štampanih novina, zvuk galopa konja, tek načeta tegla Nutelle, poruka za dobro jutro od voljene osobe, odobren kredit za stan, dobitak u igri na sreću, šestica na do pola spremljenom ispitu. Kolika je sreća? Ne meri se na kilogram, litar, metar. Gde stanuje? U komšiluku, na dnu mora (sigurna sam, mada nemam jasne dokaze za to, da su i ribe i talasi nekad srećni), u gitari, u obdaništu, u tebi, u meni. Sreća je sreća. Mala, velika, prolećna, burna, lepršava, rasterećujuća. Svaka je posebna, sreća za sebe. Svako ima svoju, ličnu. Neko je sebično čuva, neko ti da komadić, da okusiš ili od nje vrisne na sav glas.

Jovanu sam upoznala jos u obdaništu. Razmena bojica, rekreativne nastave, nošenje istih šnalica i kupovina iste garderobe do kasnog detinjstva, leksikoni, prvi izlasci, naivne tajne, upis na fakultet, histerije pred ispite, nervoza pms-a, tamburaši do jutra, razočarenja po ko zna koji put i naravno sreća.

– „Šećerna vuna!“ – ushiceno smo uzviknule u glas.

Primamljiv, a očigledno veštački miris jagode navodio je nozdrve da se šire, a stopala da se približe odredištu. Pred čovekom sa iskrzalim slamenim šeširom istorijske vrednosti, koji je uz blag osmeh, nestrpljivo namotavao slatki užitak na štapić, stajale su ravno one devojčice od pre 20 godina.

– „Znaš, još se nedeljom budim u osam da odgledam crtani, iako je to jedini dan kad bez kršenja ikakvih zakona mogu da spavam dokle hoću.“

– „Ja kad sam tužna legnem uz mamu i tako zaspim. Osetim se zaštićeno, kao kad sam bila dete. I od te ljubavi ozdravim, ujutru mi nije ništa. Ali ššš… to je tajna.“

Protezale su se priče jedna za drugom. Do kad si dete? Do 10., 25., 32. godine? Takvo pravilo ne postoji. Pravo da poseduje bar jedan mikron dečjeg razuma ima svako. Biti dete, to je sreća!

srecna skace

Izvor: rohan7things.wordpress.com

***

Mladi moraju da žive noću – beže iz dana koji su okupirali njihovi očevi i dedovi. (Dusko Radović)

– „Hej, vas dve… juhu?!“ – drugar iz detinjstva, kog nismo videle dvocifreni broj godina, zaustavljao je svog dotrajalog dvotočkasa tik uz nas.

– „Ivane! Gde si godinama?! Dredovi?“

– „Provlačim se još neku godinu dok sede ne provire. Živim u Beogradu, sviram bas, imam bend. Od škole sam odavno odustao, obaveze ne idu uz moje ime.“

Kratak razgovor starih drugara uz par dosetki i decenijom spakovanom u oskudne rečenice. Dovoljno da se umazani prsti od ukradenih komšijskih kajsija, čuveno „Pu, ja!“, i duvanje svećica sa maksimalnim brojem 7 isplivaju iz sećanja na kome je dlan debela prašina.

– „Isuviše je neodgovoran i neozbiljan. Zaglavio se u adolescentskom dobu i ne mrda.“

– „Nemati nikakav plan u poznim dvadesetim, zvuci poražavajuće!“

Ostao je isti, nemaran, prostodušan, bez preteranih želja. Ima skoro trideset, klinačke šale, baš i jedva pokretne točkove. Nema aktn tašnu, kravatu, posao, ženu, nije ošišan obično, muški, uredno. Ali osmeh koji nema ambiciju da sklizne sa lica jasno kaže – srećan je!

***

Čitavog života shvatala sam ljubav kao neku vrstu dobrovoljnog ropstva. To je laž, sloboda postoji jedino kada je prisutna ljubav. Onaj ko se potpuno predaje, ko se oseća slobodnim, taj voli celim bićem. A ko  voli celim bićem, oseća se slobodnim. U ljubavi niko nikoga ne može da povredi; svako od nas je neodgovoran za ono sto oseca i ne mozemo drugog da krivimo za to. Niko nikoga ne gubi, jer niko nikoga ne  poseduje. To je istinsko iskustvo slobode: imati najvažniju stvar na svetu, a ne posedovati je.“ (Paulo Koeljo)

– „Misliš da sam izabrala pravu peglu? Boš jeste za nijansu skuplja od Braunove, ali vidi je! Roze je, a i opet dobro smo prošli sa onim popustom od pet odsto.“

– „Tamara, misliš da je za dobro ispeglane revere presudna boja pegle ili da ne daj Bože stvari koje nosimo treba da budu u tonu sa njom. Već vidim moj ormar pun pravih „mačo“ ružičastih košulja i sakoa“, ironično je prokomentarisao.

Negove špicaste cipele, sa dezenom krokodilske kože i njene visoke potpetice užurbano su se kretale, uz klimanje glavom i usputno „ćao-ćao“… prošli su drug i drugarica iz srednje drzeći se za ruke.

Imaju roze peglu, drže se za ruke – srećni su!

– Znaš, Jelena je juče bila na ultazvuku… nosi dečaka. Videla sam je juče preko Skajpa, stomak joj je kao teškokategorijska lubenica. Pupak joj je dva puta veci od mog! Kaže da maže neku kremu bogatu vitaminom E i da nema stri…“

– „Jelena je trudna, Jelena je trudna..“, odzvanjalo je u meni isuviše brzo da bih se pribrala i novopristiglu informaciju obradila, prikazala kakvu reakciju. Uvek sam bila slaba na trudnice, na tu sposobnost žena da radjaju nov život, na mala stopala, bebin miris, neiskvarena bića, bezuslovnu majčinsku ljubav…“ Jelena je trudna! Ona Jelena koja je do pre par meseci šetala kroz grad sa nama, provodila se do jutra, prednjačeći u želji za izlascima. Jovanin upitni pogled me prikova za zemlju.

– „Divno!“ – otela se i moja dugo očekivana, predvidiva reakcija – „Zamisli nju kao mamu? Brižna, koliko god to neko može da bude.“

– „Ali zato kad dete poraste… mislim da će biti zahtevna. Francuski će govoriti kao da su mu prethodna tri kolena živela u Parizu, a košarku će igrati kao Majkl Džordan u najblistavijim trenucima karijere.“

Jelena će imati male ruke da ih voli, tanani glasić da je u pola četri ujutru budi zbog gladi. Rođene smo, živimo za to da nam neki mali čovek kaže – „mama!“ Našla je i muškarca koji je ponosito zove svojom. Stvorila je oazu mira, kojoj većina običnih smrtnika teži. Srećna je!

****

Prijatelj je neko ko razume tvoju prošlost, veruje u tvoju budućnost i prihvata te danas onakvim kakav jesi. (Anoniman autor)

Sledeća destinacija – trambulina. Dozvoljeno do 60 kilograma – knap!

– „Ja ću prva, ja ću prva!“ – Jovana je uskliknula. Čučeći i skidajući starke, primetila sam njene prugaste čarape.

– „Krompirić!“ Provirio je prst kroz jedva vidljivu rupu.

– „Ana, imaš fleku na majici!“ – spustivši pogled, osetila sam kako njen prst prelazi preko mog nosa. Pala sam na foru koja je i mojoj baka Nadi dobro znana.

– „Već je jedanaest. Vreme je da krenemo kući. U devet imam sastanak sa nekim Italijanima u fabrici. Do kad si ti na poslu?“

– „Sutra imam četiri časa i sednicu. U jedan i petnaest sam već uhvatila ubrzanje na putu ka kući.“

Pored kreveta odlažem par lakovanih cipela ponosnih nosioca štikli od dvanaest centimetara. Spremne za ujutru. Oblačeći pidžamu sa omiljenim Diznijevim junakom zadovoljno se osmehujem. Jos smo deca, a duge nam noge. I mala i velika Ana je uronila glavu u jastuk.

Pogled zadržavam na malom, crnom budilniku. Ostalo je okrnjenih osam sati za san. Završen je još jedan dan, dan u kome se neko rodio, neko umro, zavoleo, ostao gladan, postao slavan, u kome je neko bio srećan.

Imam san, novi dan, pravog prijatelja, požrtvovane roditelje, nestvarno lep posao, dobru volju i želju, mirnu savest, mali crni budilnik – srećna sam!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *