Ja sam tvoja Savest, drago mi je!

Pa šta ću sad?! Ne mogu da glumim Majku Terezu i širim dobro među ljudima. Od toga se ne živi. Pa ko će misliti na mene do mene same?!  Mislim, biće ranjenih, ali i ja sam bila ranjavana! Jesu li ti drugi tada bili svesni da ce neko biti povređen? A? Uostalom, kako si već  jednom rekla:”Disbalansi pojedinačnih odnosa čine opšti balans. Negde dobijaš, na drugom mestu gubiš.”

Preživeće on,  veliki je dečko…

– „Ne.“

Iz tog razmišljanja trgao me nepoznat glas. Podigoh pogled sa novina što stajaše na stolu ispred u ulozi maske mog besciljnog posmatranje okoline.  Današnje vesti neću pročitati uz jutarnju kafu u omiljenom lokalu u kvartu.

– „Zdravo.  Da li je slobodno?“ – reče,  pogleda uperenog u susednu stolicu.

– „Zdravo…pa….“ – zaustih da izgovorim nešto odrično, ali on, ni ne dočekavši moj odgovor,  udobno se smesti.

Posmatrala sam u čudu tog uglađenog muškarca odevenog u svedene nijanse sive i  crne. Nisam mu ni godine mogla proceniti. Beše svakako stariiji od mene,  ali opet iz njega izbijaše neka vedrina i negovanost.  Znala sam da ga vidim prvi put u životu,  iako mi se u prvom trenu učini da prepoznajem u njemu dašak nečeg poznatog.

Fotografija: Lela Radulović

– „Ne boj se.  Ne priliči ti.  Uostalom, znam da si iznenađena,  ali uveravam te,  znamo se.“

– „Uz svo dužno poštovanje,  gospodine,  ali mislim da ste me zamenili sa nekim.“ , odgovorih malo jogunasto.

– “Neee, neeee“  reče odmahujući glavom,  razvlačeći ton. „ Na pravom sam mestu.  No, upravu si, N., red bi bio da se predstavim.“

–  „Aha, vidim i ime mi znate?“  – rekoh,  i posegnuh za šoljicom kafe,  trudeći se da izvedem to nonšalantno  ne bi li sakrila strah i uzbuđenje.

–  „Naravno.  Ja sam tvoja Savest, drago mi je.“

Zagrcnuh se na ove reči  i naravno da sam prosula kafu po stolu.  Zanemarivši nered,  prvo ga pogledaše moja izvijena obrva i širom otvorene oči, a već  u sledećem momentu prasnuh u smeh.

– „Gospodine,  ispada da Vaš izgled vara! Niste odavali utisak komične osobe!  Jaoooo, recite, priznajte,  molim Vas,  ko Vas je poslao ovamo?  Pa prvi april je odavno prošao!“

– „Dobro, u neku ruku sam očekivao ovu reakciju.  Evo, obrati pažnju.  Pre nego sto sam se pojavio,  razmišljala si o M., o obećanju da ćete zajedno pokrenuti   mali biznis, pa polako, razradiće se vec posao.  Onda se pojavio A. ,  sa boljom i efikasnijom ponudom, vezama u inostranstvu i koječime još . Znaš da te obojica simpatišu, nijedan te ne interesuje, ali iskoristila bi to koliko je moguće.“

Zabezeknuto sam posmatrala u ovo biće što sedi i izgovara ono sto niko nije mogao da mu kaže do mene same.  Nisam mogla da vrištim,  nisam mogla da dam kontra argument,  ma nisam mogla da mislim! Samo  sam ćutala i osećala ritam afričkih timpana u grudima i pluća kojima kavez rebara posta  naprasno tesan.

– „Ne moraš ništa da kažeš.  Ja praktično ne postojim nigde izvan domena tvoje svesti.  Eto, sad me vidiš, prvi put posle 29 godina.  Mada, i moja forma se menjala kroz tvoje bivstvovanje. Kada si bila sasvim mala, ja sam ustvari imao oblik tvoje majke.  Kada si krenula u školu, oblik S., tvoje tadašnje najbolje drugarice.  E, nešto kasnije sam  isto bio devojčica,  ali sačinjena od svih osoba sa kojima je tvoj kontakt bio značajan.  Evo, kao sto vidiš, danas sam muško,  jer je više osoba zbog kojih sam ti potreban muškog pola.  Ali pogledaj mi šake,  prepoznaješ? Uši? Ženske… to pokupih od drugih tebi važnih žena.  I ne pitaj da li je ovo od benča ili nosim brushalter!  To ti neću otkriti!“ –  rece kroz smeh isprsivši se.

Zaustih da nesto kažem,  zapravo da pitam! Roj znakova pitanja prozuja umom: Kako? Zašto? Odakle? Šta dalje? Kako se usne otvoriše, čuh samo sopstveno neartikulisano mucanje,a tu moju jezičku paralizu prekinu njegov sada smirujući ton:

–  „Ne, ne, ne.  I ovo je bilo previše od mene. Poslat sam da me vidiš, jer kao što sama reče, opšti balans se sastoji od mnogo pojedinačnih disbalansa, ali draga moja…ko si ti da o tome odlučujes? Odakle ti smelosti, uopšte? Onda kada si vođena srcem,  dobrom namerom,  mozda usput nekog povrediš i to je okej.  Ali ne,  ne možeš  svesno ljude povređivati.  Igre sa ljudima su dozvoljene dokle god su oni saigrači ili makar dostojni protivnici, ne sredstvo ili objekat.  Nego…zadržah se predugo.  Puštam te da nastaviš gde si stala. Nije ni meni najprijatnije u ovom hermaforoditskom obliku!“  reče namignuvši mi. Nadam se da se više nećemo viđati.

Tek tako ustade, i ode, ostavivši me nemu sa mislima o sopstvenoj lucidnostu.  Zvuci sa ulice zamreše.  Čula sam samo kapljice kafe koje kao da se utrkivaše koja će pre dotaći tlo.  Pa gde je više ovaj konobar?!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *