“Ja sam pobedila”

Kada neprijatelj zakuca na naša vrata, osetimo se nemoćnima, uplašenima sa znakom pitanja koji nam često visi  iznad glave – zašto baš mi? Zašto ne tamo neka druga, treća, nepoznata i daleka osoba već mi? Početni strah i paniku vrlo brzo zameni bes, neverica ali i jaka i čvrsta volja da pobedimo zlo koje nas je zadesilo. Neke osobe su uspele da oteraju neprijatelja sa svog poseda, neke sa istim žive godinama, a sve vezuje jedna te ista i nit – činjenica da su pobedile.

“Ja sam pobedila” je naslov knjige više italijanskih autora (Mauro Boldrini, Sabrina Smerrieri, Francesca Goffi) koja govori o jednom od najmrskijih neprijatelja žena širom sveta – raku dojke. Knjigu, čije stranice ispisuju 13 dama, pobednica, dobila sam na poklon od italijanske asocijacije F.A.V.O (Federacija asocijacija onkoloških volontera) u znak zahvalnosti jer sam učestvovala u akciji prikupljanja fondova, zajedno sa grupom italijanskih blogera, povodom Nacionalnog dana onkoloških bolesnika.

Trinaest potresnih životnih priča, svedočanstava ispričanih kroz intervjue, koje su, dok sam ih listala po prvi put, ostavile dubok utisak na mene i setile na jednu izuzetnu ženu, suprugu i majku, čija priča, nažalost, nije imala pozitivan epilog.  Njenu sam borbu, hrabrost i želju  za pobedom koja nije jenjavala sve do poslednjeg dana pronašla i u rečima totalno nepoznatih, a opet bliskih, žena kojima se od srca divim jer su uspele da se izbore za svoju budućnost uprksom svim nedaćama koje ova opaka bolest nosi sa sobom.

 “Ušao si u moj život bez obaveštenja, ne tražeći odobrenje. Skrivao si se  u mojoj dojci godinu dana, u tišini, dopuštajući mi da ignorišem tvoje prisustvo. Bio si prava kukavica jer si se skrivao a ja nisam uspela da te vidim.

 Ko te je zvao, ko te je pozvao, ko te je šta pitao? Bio si neželjeni gost kom čak ni ime nisam znala. Posle sam saznala da se zoveš tumor. Sranje od imena, nisu mogli gore ime da ti daju. A, ipak , došao si  meni, znajući da možeš da me povrediš. Zašto baš meni? Šta sam ti baš ja skrivila, šupku jedan?

Operisali su me pre neki dan i odstranili te iz moje dojke. Ne znam gde si završio, nadam se samo da su te bacili u neku smrdljivu kanalizaciju jer je to ono što zaslužuješ. Ostavio si trag u meni ali su mi rekli da ću da te pobedim hemioterapijom.

Šta, ne odgovara ti da umireš svaki put po malo? Ne sviđa ti se da te ona tečnost u venama natera da odeš bestraga. Znaš šta? Neću imati milosti. Kad mi budu rekli da je gospodin tumor iskorenjen, da je mrtav, biću srećna jer je to kraj koji zaslužuješ.

Saznala sam da si toliko kopile da bi mogao da se ponovo pojaviš. Ne usuđuj se da mi se vratiš! Neželjen si gost, idi drugim putem.”

“Tu…mor” Pismo svetu Nadje Tereze Ortiz (Nadia Teresa Ortis), napisano kad joj bilo 44 godine, nakon operacije odstranjivanja tumora 2009.

Trinaest izuzetnih dama, domaćica, nastavnica, balerina, teniserka, časna sestra, advokat, doktorka, fotograf. Različite, a opet jednake. Neprijatelj im je ušetao u živote kada su mu se najmanje nadale, kada su se osećale u punoj snazi i nisu mogle ni da sanjaju da će im sutra biti dovedeno u pitanje. Mame, supruge devojke, svaka na svoj način upustila se u borbu kojoj se ishod nije znao. Svoje sutra stavile su u ruke specijalista onkologa koji su bili na visini zadatka. Dug put koji su prošle često same, neshvaćene od svojih boljih polovina, uz podršku roditelja, dece, prijatelja, kolega – put koji nije bio uvek posut ružama, naprotiv.  Neretko su pomišljale da odustanu, da stave tačku na svoju životnu priču koja nije mogla da ima srećan kraj, ali su uspele da prebrode crne momente, koji su u takvim slučajevima neizbežni.

Kada neprijatelj zakuca na vrata, sve se menja, od odraza u ogledalu i odnosa sa samom sobom i partnerom, do odnosa sa porodicom, decom i prijateljima. Dok postajemo svesne promena koje bolest sa sobom nosi, straha da  možda nećemo dočekati sve one momente sa svojim najbližima o kojima smo sanjale, rađa se želja za pobedom.  Svaki i najteži korak ka cilju, operacija, hemioterapija, postaje jedna mala dobijena bitka koja nam daje snagu da istrajemo do poslednjeg, odlučujućeg boja koji će nam doneti pobedu. 

Kada neprijatelj zakuca na vrata, često ne stignemo ni da pitamo ko je. Uđe prepotentno, kao i svaki nezvani gostl, i napravi nam od života, za koji smo mislile da je ako ne idealan ono bar savršen na svoj nesavršeni način, pustoš. Gledamo sebe a i druge nekim drugačijim očima. Besne, iznenađene, uplašene i ratoborne, hiljadu žena u jednoj. Devojke, verenice, supruge, mame – pobednice.

Nije lako, mnoge ne dožive da dočekaju trijumf. Nemaju sve tu sreću da se posle nekog vremena vrate svom životu – novom jer od starog nije ostalo mnogo. Ali one kojima je pružena nova šansa imaju mogućnost da nastave tamo gde su stale. Drugačije,  ponovo rođene, svedoci da je moguće osloboditi se od neprijatelja i sa ponosom izgovoriti: “Ja sam pobedila”.

Od takvih žena možemo mnogo da naučimo. In primis da borba nije opcija – već sredstvo koje nas vodi ka cilju. Pobedi.  Kada neprijatelj zakuca na vrata, iako nespremne, iako u prvi tren uplašene, imperativ je ne pokleknuti. Ne odustati. Sopstvenim snagama, i uz podršku voljenih osoba koja je veoma bitna, možemo pobediti i najljućeg neprijatelja. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *