Ja imam dar

Skoro pa da čujem otkucaje srca i snažno pumpanje krvi. Ja imam talenat. Mogu, skoro uvek, da zatvorim oči i da zamislim sliku. Jednu jedinu koja će prosto savršeno opisati sve žto zamislim ili poželim reći u jednom trenutku. Kao na primer jedan njegov pogled, nakon dugog života, teškog, ubistvenog. Života koji ga je doveo do ruba pameti i do mreže bora na licu. On je star i iznemogao, željan udisaja i vatrenog je srca. Duha sposobnog da podigne planetu, ali umiruće kože, ostarelih prstiju i ustajalog zadaha. Njegovo vreme vladanja pod zemljom dolazi. I uplašen je, uplašen, ne za sebe već za ostale koji ostaju iza njega. I kad je već tu, pred Hadom, on se poslednji put okrenuo, i svojim staklenim, nebesko plavim očima, pogledao je svoje zaveštanje pred Bogom. Pogledao je ustreptalo, dugo, vlažno i prilično snažno snagu i mladost života koji ostavlja za sobom. Takav pogled je njemu udahnuo novu snagu da trepne. I trepnuo je. Ali više nije otvarao oči.

I kao što mogu da vidim staklene, nebeske oči pred sobom kako mi udahnjuju život i snagu, tako mogu da osetim prekore i savete koje mi šalje ona sa vrha sveta.

Fotografija: Lela Radulović

Ona je rođena u krvi i znoju svoje majke. Suze su je donele na svet a sreća i ljubav odgajale. Ona je devojčica rođena u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, ali pod srećnom zvezdom. Ona, koja je rođena u podnožju piramide, jednog je dana pogledala gore i tada ju je zaslepelo sunce. Poželela je više od života, poželala je sjaj, toplotu, izlazak iz hladne seni. Podigla je ruku, odlučno i vatreno. Nijednog trenutka nije oklevala. Uhvatila se za privi stepenik, podigla je drugu ruku, jednu, pa potom i drugu nogu. Borila se, ali je popela. Seća se i sama onog trenutka kad ju je zaslepelo sunce, jer pogled, a ni glavu, više nije spuštala. Nikada. Tako je nastavila da se penje ka vrhu. Nailazila je usput na višim stepenicima druge ljude, druge snove. Dok su se svi sudarali, jedni su padali, drugi umirali i propadali. Što su bili bliži vrhu više su se svađali, udarali, borili. Tukli su se za prevlast, za bolje položaje. Tu je, seća se i sama, ugledala njegove oči. On i je spazio i njene. Njihovu zavodljivost, moć i žudnju. Ali, nikako veću ljubav od želje za samim vrhom. Negde na putu do vrha piramide, vrha sveta, izgubila ga je. Ali ona se pela, nije odustajala. I kada se uhvatila za poslednji stepenik, kada je podila nogu ka tom vrhu, kada se konačno popela.. ona se, popela. Bila je tu, na krovu sveta. Tada je prvi put spustila pogled. Prvo na svoje šake, krvarile su. Od rada, pentranja, borbe i ubijanja, spasavanja ličnih snova, kao redova Rajana. Tada je osetila suzu na obrazu. Pogledala se, bila je prljava, musava, rascepana i isflekana. A potom, pogledala je gde je bila, dobro je sagledala. Bezgranične vidike, pogled ka suncu koji ne dopire nigde. Nije bilo granica, nije bilo oblaka. Samo sunce. Sav taj sjaj, bio je njen, ta toplota, to uporište, sve je bilo samo njeno. Ali, okretavši se oko sebe, shvatila je da je sama. Bez igde ikoga. Sama. Tu, na vrhu piramide, sa faraonima pod izbodenim stopalima, bila je sama. Sa žuljevima na rukama. Pogledala je dole, odakle je došla. Raširila je ruke i samo se pustila. Ona više voli izraz prepustila. Kaže, pad je bio brzi od uspona. I bezbolniji. Uzivala je više dok je strmoglavo letela tih nekoliko minuta, nego dok se pela svih tih godina. A kada se sručila na zemlju, došla je mene da posavetuje, mene da prekori.

Ja mogu da osetim i čujem muziku tišine. I njen dar, njenu inspiraciju. Kao onaj trenutak, ali samo onaj jedan kratak, mali, toliko beznačajan da niko od nas ne obraća pažnju na njega. Niko mu ne daje vrednost, niko ga ne ceni. Onaj mali trenutak kad baš prestanemo sa molitvom pred spavanje i pre nego što počnemo da razmišljamo o sutrašnjim brigama. Taj mali trenutak kad se prekrstimo i kad smo najslobodnija bića na celome svetu. Taj trenutak kad ne pripadamo nikom već sami sebi i ličnim željama. Momenat kad svi na bljesak umremo i naglo oživimo. Kad se, nakon vapaja i zahvalnosti upućenom Bogu prepustimo morama koje su u noći skrivene pred nama. Tada, ja prekrstivši se, uzimam koplje desnom i ruku Sanča levom rukom i krećem u noćne pohode na lične utvare i vetrenjače. Sahranjujem prethodni dan koji se nikada više neće ponoviti! Sklapam oči sa kiselim smeškom na licu, apsolutno preplašena sutrašnjice i apsolutno zahvalna za preživljavanje današnjice.

Ja imam dar. Da uzmem najbolje šta mi život pruža. Da udahnem bol i izdahem radost. Ja imam cilj. Da dođem do vrha sveta i da tu, upravo tu, sretnem nekoga. Da ugledam svoje nebeske oči.

Ja imam dar. Ja ću ga podeliti sa drugima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *