Intervju: Vida Crnčević Basara, književnica i dramaturg

Vida Crnčević Basara rođena je u Beogradu. Nikada nije razumela zašto se taj podatak toliko vrednuje. Završila je u svom rodnom gradu sve škole, pa i Fakultet dramskih umetnosti, odsek za dramaturgiju.

Kao filmska kritičarka sarađivala je sa skoro svim štampanim (Džuboks, Ritam, Vreme, Intrvju, Oko…), a izgovarala je kritike i u kameru, za emisije “Popovanje” i “Kult”. Kada joj je postalo previše lako da kritikuje, rešila je da se podvrgne kritikovanju. Scenarista je igranih serija “Čovek u srebrnoj jakni” (TV Novi Sad), i “Ljubav i mržnja! (TV Pink). Sarađivala je u obrazovnom, dečijem, i programu za kulturu. Autor je i TV drame “Niko ne zna gde je Stela Sven”, sve na tadašnjoj TV Beograd, gde je sarađivala kao scenarista u mnogim projektima.

U izdavaštvu je radila kao PR i direktor marketinga “Narodne knjige”. Kasnije je sarađivala sa advertajzing agencijama “Bird” i “Idols and Friends”. Uređivala je rubriku za kulturu u političkom magazinu “Zemlja”. Napisala je i režirala komediju “Nek mu je laka crna zemlja”.

Sama je napisala ovu biografiju. Ako je nešto zaboravila, moli da se uzme u obzir da je majka petanestogodišnjih blizanaca

Izvor: Dereta

Mi bolje ne bismo napisali.

Debitantski roman Vide Crnčević Basara „ Prekomerna upotreba sile“ bio je povod da sa autorkom porazgovaramo o ovom romanu, pisanju, životu i kulturi. Uvek prijatna i nasmejana, Vida je našu novinarku, Ivanu Močević, dočekala u stavu spremnom za iskreni razgovor, za damsku partiju “pitanja i odgovori”.  🙂

Na koji način i kada je počela da se rađa ideja o knjizi?

Teško da mogu da rekonstruišem rađanje ideje. U načelu, i ne verujem u „istorijske momente“, oni su uglavnom proizvod naknadne pameti. U skladu sa mojom ličnom i privatnom spontanošću, rađaju se i moja deca, i moje ideje.  Ranije sam pisala priče, a sada mi se učinilo da sam dovoljno zrela, i da imam „zamaha“ i za roman. Sela sam, ne znam više kada, i počela da pišem. Brzo, ali sa velikim pauzama u pisanju, desila se „Prekomerna upotreba sile“.

Da li je postojalo nešto što je imalo ulogu okidača i dovelo do toga da u odrađenom trenutku počnete priču o prekomernoj upotrebi sile?

U ovom slučaju se ne radi o okidaču, već o konstanti. To je sila koju život, uz pomoć ljudi, neprekidno i prekomerno upotrebljava nad ljudima. Ako mislite na sam naslov, on je proizišao iz teksta. U jednom trenutku sam, kroz svoju naratorku, upotrebila tu floskulu, unapredivši je u metaforu. Dopalo mi se, i zadržala sam je kao naslov.

U Vašem romanu „Prekomerna upotreba sile“ stiče se utisak da smrt nastupa tek i samo onog trenutka kada uzmemo ulogu pravednika, poverujemo da smo kadri i počnemo da sudimo? Mislite li da se tada suštinski i bitno umire?

Postoje ljudi koji bez prestanka sude i prosuđuju. Drugim ljudima, situacijama, predmetima, idejama. Ne spadam u takve, ali, po mom mišljenju, ovo Vaše zapaženje je pomalo „prejako“. Dakle, to nije ono, što sam, bar na svesnom nivou želela da kažem. Jer, da bih ostala neko ko ne sudi, ne smem da sudim ni onima koji to čine.

Imajući u vidu sve što smo prošli kao društvo, mislite li da smo konačno pojedinačno umrli ili smo ipak pobedili „ tog zajebanog protivnika?“

Smrt jeste „zajeban protivnik“, ali ne treba potcenjivati ni Život. Ili, kako sam pročitala kod Žoao Tordoa: „Zanimljivo je što ljudi koriste izraz „život i smrt“. Smrt stoji nasuprot rođenju. Život nema svoj antonim“.

Problem sa smrću, ako tako može da se kaže, je što je ona „ziherašica“, i kao što rekoh u romanu, „svačija suđenica“:

 Šta biste voleli da čitaoci nauče i zaključe posle čitanja Vašeg dela?

 Nadam se da neću zvučati lažno skromno ili pretenciozno ako kažem da svako ima pravo da zaključi šta god hoće. Ponekad me čitaoci i kritičari iznenade svojim zapažanjima. Podsvest je nepregledan prostor, zato je dobro imati fidbek od čitalaca, osim što je to svakako jedan prijatan događaj, veoma je i poučan.

U Vašem ličnom doživljaju postoji li razlika u pisanju za teatar i pisanju romana?

Da. Volim da pišem i jedno i drugo, momentalno me više privlači proza, jer mi daje više slobode. Dramaturgija je kao arhitektura, tu se ne sme previše imrovizovati. Malo je velikih dramskih pisaca koji su se o njena pravila sasvim oglušili, to su geniji i rodonačelnici novih pravaca, kao Beket ili Jonesko. Ukoliko dramski pisac nema tu sreću da je rođen genijalan, već samo , naprimer, veoma talentovan, bolje mu je da se „drži plota“. U protivnom, ispadne pretenciozna budala. 

Kada se postavi drama s jedne strane i izda roman sa druge – vidite li razliku u njihovim „životima“ mimo vas?

Pozorišna publika sedi u mraku, i reaguje aplauzom ili smehom. Ovo drugo mi je dragoceno, jer pišem komedije. Kad napišeš dramu, a nema dobre reakcije, uvek možeš da se vadiš da te publika nije razumela. Ali, ako napišeš komediju, a publika ti se ne smeje, onda, batice, nema vađenja.

Sa druge strane, imam sreće da su čitaoci odlično prihvatili „Silu“. Ne čuje se aplauz, ne čuje se smeh i ne vide se suze i užas koje roman proizvodi kod nekih ljudi, ali se oseća. Dobro, tu i tamo me neko i pohvali, ali, ne umem da odreagujem na kompliment, osim običnim „hvala“.

Kako vam se čini trenutno stanje u kulturi?

Nisam neko ko koncentrisano i pribrano razmišlja o tome. Koliko vidim – para nema, zlobe i podmetanja ima na pretek,  tako da možemo da izvedemo zaključak da je stanje – loše. Ima pojedinačnih slučajeva, incidenata i ekscesa, talentovanih i upornih ljudi, koji zatalasaju kulturnu javnost. Borba između talentovanih umetnika i zvaničnih institucija je uvek teška i neizvesna. Direktori biblioteka , pozorišta i sličnih institucija su smenjivi, ministri kulture su promenjivi, ali, nadareni ljudi  su superiorni i  najčešće doprinose da se jedinstvom suprotnosti nastavi kretanje u kulturi. Ja sve gledam kroz pojedinačne slučajeve, i moram da kažem da je ovdašnja kulturna politika ipak na žalost uspela da proizvede i neke ljudske žrtve. Među njima je i moj omiljeni svetski pesnik Novica Tadić, kojem se nikada niko neće moći odužiti za patnju koju je prošao, i bedu u kojoj je umro. Da ne govorimo o poeziji koju nam je ostavio.

Koliko je čitanje i uopšte „konzumiranje“ određenih vidova kulture presudno za formiranje ličnosti?

Ukoliko ta ličnost ne pretenduje da se bavi nekim sasvim nekulturnim i neumetničkim delatnostima, onda može, kao na primer neki pevači narodnjaka , čista srca da kaže: „Ne čitam ja, bre, te knjige“. U suprotnom, zna se: za pisca – knjige, za filmadžiju – Kinoteka, za slikara – izložba. Naravno, nije zabranjeno, već je poželjno da slikari čitaju, a reditelji, naprimer, posećuju muzeje. Osim što je konzumiranje od presudne važnosti, kako neko ko se hermetički zatvori u svoj svet, ignorišući druge autore, misli da će iko obratiti pažnju na njega, ili, ako je iznad situacije, kupiti njegovo delo?

Šta biste našim čitaocima predložili da pročitaju i koju predstavu da pogledaju ovog marta?

Momentalno čitam Žoao Tordoa, roman se zove „Tri života“ . Slobodno mogu da ga preporučim.  Uvek rado čitam Čehova, kao i Ernesta Sabata. Ma, ljudi, čitajte sve, pa šta vam se dopadne, vi to ponovo čitajte. Tako ja radim. Što se pozorišta tiče, bila sam u blagom iskušenju da slažem, ali, neću. Moram da krenem u akciju nadoknađivanja propuštenog, i pročešljam repertoar beogradskih pozorišta. Ako vas još uvek bude zanimalo, odgovoriću tada i na ovo pitanje.

Čime se branite od svakodnevnih banalnosti?

Nisam kompatibilna sa svakodnevnim banalnostima, tako da sam prinuđena da ih na silu primećujem. Neke ljude iz moje okoline to nervira, i ja se, videvši to, trudim da ispunjavam i svoje banalne obaveze. Osećaj odgovornosti prema drugima me vraća u realnost. Inače bi moj izbor bili umetnost, druženje i uživancija, bilo da se uživljavam u srećne ili manje srećne trenutke.

Postoji li recept za normalan život jedne dame u Srbiji ili je svaki uopšteni obrazac samo licemeran beg od pojedinačnih sudbina i stvarnosti koja nas okružuje?

Ako postoji recept, ja ga ne znam. Borim se kako znam i umem, ovakva kakvu me je bog dao. Kad smo već kod boga, ne d’o taj nikome da mu ja objašnjavavam šta je to „normalan život“.

Na dodeli nagrade izdavačke kuće „Dereta“, rekli ste da Vas interesuju ljudi koji osećaju, ljudi koji umeju to da pokažu. Da li smatrate da su takvi ljudi, ljudi koji osećaju, u našoj zemlji opasni po sebe?

Život je opasan. To osetljivi ljudi bolje primećuju, zato volim da se družim sa njima, i da pišem o njima. Ako ne što ne volim, to su racionalni ziheraši, planeri bez odstupanja od unapred smišljene taktike. Ali, oni se međusobno vole i podržavaju, pa ne moramo baš i mi da ih volimo. Lično, više mi imponuje da sam opasna, nego bezopasna, pa makar i po samu sebe.  (metaforically speaking, naravno).

I na kraju, ne možemo da ne pitamo, šta je to što Vida želi?

Želim da moja deca završe srednju školu, da budu srećna i vesela koliko je god to realno.  Želim da objavim zbirku priča koju već imam, i da završim roman. Želim da mogu svi ljudi mogu da žive od svog rada. Želim još neke stvari koje vam neću priznati da želim, ne iz sujeverja, nego zato što to ne bi bilo umesno. I naravno, ali stvarno, lepo bi bilo da bude „mir u svetu“.

 

One Reply to “Intervju: Vida Crnčević Basara, književnica i dramaturg”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *