Intervju: Karla Hajman STEREOCHEMISTRY

Iza projekta Stereochemistry krije se Karla Hajman, beogradska naučnica  sa trenutnim prebivalištem u Berlinu, koja više od svega voli muziku. Kao pravi umetnički vagabund, sa svojim velikim ljubičastim koferom i gitarom putuje po Evropi, nastupa na ulicima velikih metropola spajajući svojom muzikom ljude različitog porekla koji govore univerzalnim jezikom emocija.  Pričali smo sa Karlom o njenim idolima, životnim odlukama i snovima, a iznad svega o onome što najviše ispunjava njenu dušu – pogađate  muzici.

Magistar molekularne biologije, muzičar, umetnica. Koji aspekt smatraš najbitnijim?

Mislim da su svi aspekti i faze u životu bitni, jer je krajnji rezultat tu jedino zato što su sve te naizgled različite stvari i iskustva na okupu. Palačinka bez džema je bljutava i prazna, a džem bez palačinke je samo džem, koji može bilo gde da stoji. A samo zajedno su ono pravo. Ali recimo da ako moram da biram, moj život ne bih mogla da zamislim jedino bez muzike.

Šta je više prisutno u tvom DNK-a, muzika ili nauka?

Ako ćemo po porodičnom stablu, onda je to 50-50%. I moj tata i moj deda su bili uspešni muzičari koji su odlučili da ih nauka ipak više zanima pa su postali još uspešniji naučnici. Ja sam se, ipak, otela u gusare! Mislim da su njih dve, doduše, kod mene našle neku simbiozu: iako je moja duša napravljena od muzike, u njoj je nauka lepo rasla jer je i sama radoznao i kreativan posao.

Muzikom se baviš od malih nogu, kako to da si se u jednom momentu odlučila za tako ozbiljan izbor studija?

Predivno pitanje! Obično dobijem ono suprotno: kako to da si odustala od doktorata iz audiologie da bi se bavila muzikom? I nauka je krenula od malih nogu: odveli me mama i tata u laboratoriju na IOFH (Institut za opštu i fizičku hemiju u Beogradu) kad sam imala 3 godine, pustili me da se igram sa nekim supstancama i eto, zaljubih se ja u eksperimentisanje! Biotehnologije i molekularnu biologiju sam otkrila kasnije, jednostavno zanimalo me od čega je napravljen život na ovoj planeti i kako on to tehnički funkcioniše.

Kada pogledaš u nazad, setiš se momenta kada si prvi put napisala pesmu, kakva te osećanja obuzmu i da li bi ponovo prošla istim stazama? 

Moj prvi tekst sam napisala nakon prvih 7 dana pohađanja osnovne skole, još je znam napamet, zvala se “Leptirić”. Čak sam ga i nacrtala pored teksta. Prva muzička kompozicija je stigla nešto kasnije, bio je u pitanju jedan mali preludium, sa nekih 12-13 godina, a u rock sam se dala sa jedno 16. Osećaj je sladak, mešavina neke razneženosti prema tom detetu, i iznenađenja: “Jao bože, je l’ sam ovo stvarno ja napravila?” I naravno, sve bih opet ponovo.

 Svako od nas imao je nekog svog idola u odrastanju. Ko je zaslužan  za to što je Karla odbacila masku naučnice i odlučila da postane muzički vagabund?

Za zbacivanje maske je zaslužna isključivo Karla, kojoj je trebalo nekih 7 godina da skupi petlju, ostavi doktorat koji je počela u Švedskoj i ode u Barselonu da otpočne skroz od početka, kao ulični muzičar, pa lagano na više. Od muzičkih heroja mog detinjstva doduše, moram apsolutno da navedem Red Hot Chili Peppers: Flea je apsolutno kriv za moje dugogodišnje sviranje bas gitare, i zelja da jednom sviram s njima uživo je definitivno bila deo motivacije!

Sa osam godina dobila si svoj prvi muzički instrument, klavir, a kasnije počela da sviraš i gitaru. Kada bi mogla da odabereš samo jedan od njih, koji te najbolje predstavlja kao osobu, koji bi to instrument bio?

…i sa 17 je stigao i moj bas, Flea. A uskoro stiže i ukulele u famliju! Mislim da svaki od njih predstavlja po jedan deo mene, pesme koje pišem na njima su jako različite i lepo je kad čovek može da se “odmori”  i ne crpi sve samo iz jednog. Kad bih baš morala da izaberem jedan, mislim da bi to bio klavir, zato što sam odrasla uz njega i on je bio moj prvi kontakt sa svetom muzike. A prvoj ljubavi zaborava nema.

 Šta je za Karlu muzika?

Oh, ovde bih mogla da napišem omanji roman u stilu Lava Tolstoja. Pokušacu da sažmem: muzika je moja duša i moja duša je muzika, i između mene i nje, mi smo jedno. Bilo kakvo razdvajanje je  nemoguće. Mislim da je ona inače jedan od čovekovih najboljih prijatelja. Uvek je tu u najgorim i najtežim trenutcima samoće, tu je kad treba da se deli radost, mislim da je jedan od najlepših mostova koji spaja ljude bez obzira na njihov jezik, nacionalnost, poreklo.

Veoma si popularna u Nemačkoj, svirala si i živela u Italiji, Španiji, Švedskoj,  snimala album u Istanbulu. Koliko se strana publika razlikuje od domaće i gde više voliš da nastupaš, u inostranstvu ili kod nas?

Svaka publika je različita, naročito kad show uključuje dosta humora i stand up comedy kao moj! Svaki narod se smeje na svoj način, a naš je definitvno jedan od najoriginalnijih, i često može da zbuni ostatak sveta. Ajde probajte objasniti jednom Englezu izraz: “spava ko zaklana”! Eto, zbog toga što smo svi tako lepi i šareni na kugli zemaljskoj, ja to rešavam kompromisom: najviše volim da putujem i sviram za sve!

Kako bi definisala muzički pravac koji propagiraš i približila ga onima koji te još uvek ne poznaju?

Joj, imam generalnu alergiju prema definicijama jer svaka od njih ispusti po nešto, onako ko da obučes cipele koje su baš knap pa posle šepaš zbog žuljeva. Recimo da je u pitanju neka mešavina folk-pop-kabareta. Muzika ima dosta uticaja odasvuda, baš zbog tih silnih putovanja, a nastup uživo je mešavina stand-up komedije, ludih kostima i muzike. Ma, vašar! 

Stalno putuješ, srećeš različite ljude. Koliko su te ta putovanja obogatila kao osobu ali i kao umetnicu?

Neizmerno.  Putovanja su jedna velika škola, i svako mesto i svaki susret su prilika da se nešto sazna, otkrije i nauči. Jedna od najvećih lekcija koje sam naučila je da ponekad za putovanja nije uopšte potrebno kretati se. Nekad putujemo jednostavno unutar sebe, i to je podjednako obogaćujuće. 

Do sada si objavila dva albuma, “Vagabund Cabaret” i “The Archive Box”. Ovaj poslednji dao je život i istoimenom umetničkom konceptu. Možeš li nam reći nešto više o tome? 

Muzika sa Archive Boxa je napisana tokom prošle godine provedene na turneji, živeći u koferu. Kad sam se konačno raspakovala u Berlinu, shvatila sam da i moj emotivni prtljag zahteva svoje mesto… i tako je nastao Archive Box. U pitanju je magična kutija za čuvanje demona iz prošlosti i kostura iz ormana, koji jadni nemaju ni jedno mesto u našim životima gde bi se osećali kod kuće i pustili nas na miru. E, Archive Box im nudi baš takav dom. To je prava anti-Pandorina kutija. Postoje samo 52 fizičke Kutije na svetu, svaka za po jednu kartu. Pored muzike, one sadrže sećanja, zagonetke i magične igre, koje novi vlasnici mogu da koriste. Tu je npr. ključ koji otvara i zatvara sva vrata koja neko poželi da otvori ili zatvori, tu su šibice kojima se mogu spaliti nezgodne reči i osvetliti najlepši momenti, tu je koverat za hitne slučajeve, i svaka kutija ima po jednu kartu iz špila. Dakle, svako je jedan igrač. I svaki igrač ima šansu, jednu jedinu šansu, da kontaktira nekog drugog vlasnika kutije, tako što će izabrati bilo koju drugu kartu, različitu od svoje. Ostalo je još par kutija koje nisu našle vlasnike i one se mogu naručiti jedino putem maila na archivebox@stereochemistrymusic.com.

 Koji je, za tebe, najinspirativniji momenat dana i kako nastaje tvoja muzika?

Inspiracija te strefi kada se njoj ćefne. Zato uvek imam diktafon ili mobilni sa sobom. Onda sednem i sviram i pevam dok pesma sama ne izađe iz mene. Neke pesme su brze, i treba im samo 5-10 minuta da se nađu, s nekima se rvem po pola sata-sat, a neke nikad ne izađu kompletno iz mene ili nađu svoj kraj godinama kasnije. Ali nikada nikom ne bih dala pristup tim snimcima!! To je isto kao kad bi neko provalio u office nekog psihijatra i onda čitao prepise razgovora sa ludacima!

Samostalna  si mlada i uspešna umetnica kojoj tek predstoji svetla budućnost.  Koji su tvoji neostvareni snovi? Sa kojom svetskom zvezdom bi volela da sarađuješ jednog dana?

Snova uvek ima puno. Volela bih kad bi moja muzika mogla da dođe do ušiju neke osobe za koju uopšte i ne znam da postoji, kao što je svojevremeno muzika RHCP došla do mojih, i da joj u pravom trenutku ponudi prijateljsku ruku i razumevanje. Volela bih da ljudi nađu i prepoznaju same sebe u mojoj muzici, da im ona bude utočiste, da nauče da čitaju između redova. To je ovako, jedan VELIKI san. Što se saradnji sa drugim umetnicima tiče, ovako, moja lista za Deda Mraza za 2012/2013 je sledeća: jedan live sa RHCP, jedan single sa Lady Gagom, jedan spot sa Tim Burtonom i Johnny Deppom, i jedan comedy show sa Russel Brandom.

Kada bi mogla da odabereš jednu pesmu, svoju ili tuđu, koja najbolje opisuje tvoj život, koja bi to pesma bila?

Ovo je jedno teško pitanje za koje nemam odgovor, pošto se moj život stalno menja i evolvira jako brzo, tako da jedna pesma ne bi bila dovoljna. Zato i pišem muziku stalno, stalno stavljam soundtrack na taj moj ludi film. Prošle godine je to mogla biti “The Confessions of a Gypsy” iz Archive Boxa, jer sam celu godinu provela živeci u koferu, na turneji i svirajući. Ove godine mislim da još neobjavljena “Weather Change” drži primat… a pošto baš trenutno snimam novi alubm, čućete je vrlo uskoro!

Karline pesme možete pošlušati na http://stereochemistrymusic.com/music/.   

       

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *