Ima vremena…

Sedim na hrapavom trotoaru realnosti, dok ispijam poslednje gutljaje dana. Vreću današnjih događaja držim pored sebe, te mi sećanja na njih ne dozvoljavaju da uživam u trenutku. Bacam tu vreću, stežem sadašnjost za ruku, vučem je ka sebi, nemoćna pred silom zvanom vreme. Ima vremena…Mnogi poput izdresiranih papagaja godinama i decenijama ponavljaju ovu rečenicu. Znam da ga ima, ali je pitanje još koliko? Da li se čitav život trebam oslanjati na to da ga ima još?!

Sedim zagledana u sećanja na ljude koje sam odlično poznavala. Sada, kada ih sretnem poželim da ih zamolim da mi pokažu ličnu kartu. To su danas neki drugi ljudi, sa novim problemima, snovima, imidžima…Ne znam imam li vremena da se iznova upoznajem sa njima, sa novim pričama i borama i starim, dobro poznatim pokretima.

Ako mnogi pričaju o tome da vremena ima, ne mogu da ne dodam i jednu zanemarenu činjenicu u ovu rečenicu – ima ga, ali se i troši. Ono odlazi kroz kanal prolaznosti koji je nezaustavljiv i neuništiv. Vremena ima, ali mi ne znamo do kada će ga biti i do kada ćemo mi biti njegovi vlasnici. Shvatam da više nikada nikome neću dozvoliti da mi kaže da vremena ima. Definitivno, nikada!

Ustajem sa hrapavog trotoara realnosti i krećem u susret sumraku. Zbog te čuvene “ima vremena” primećujem da sam mnoge stvari odgađala i mnoge osobe izbegavala. Ne želim više da me ta zabluda koči i podapinje mi kada hodam. Odlazim da popijem ceđenu narandžu odmah. Znam da to mogu da uradim i sutra, ali sutra želim da imam vremena i za dve ceđene narandže. Trčim u susret sekundama. Vremena ima, ali je ograničeno. Ne zaboravite na tu činjenicu od koje često okrećemo glavu. Ne zaboravite na kafu, ceđenu narandžu, omiljenu pesmu, jer vremena ima i jedino vi ste gospodar svoga vremena.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *