Idemo tamo gde postojimo samo mi

Umotana sam u celofan. Vidim, ali zamagljeno. Dišem, ali otežano. Pomeram se, ali ograničeno.

Tako je danas.

Došao si, i bez muke polako, strpljivo, sa naslućujućim zadovoljstvom me umotavao. Krenuo si od leve noge: prsti, peta, list, koleno, butina. Tu staješ. Prelaziš na drugu. Opet isto. Dodiri su ti promenljivi. Na momente to radiš nežno sa ekstremnom pažnjom, a već sledećeg trena čini mi se da mi krv staje od saline kojom zatezes prozracan materijal.

Stižes do desne butine, ali ovog puta ne staješ. Tvoja ruka lagano klizi ka mom međunožju i zaustavlja se baš tu. Podižeš pogled i strele iz tvojih zenica pogađaju dubinu mojih. Uživaš u promenama izraza mog lica dok me sve jače stežeš preko farmerki. Posmatram te oči, mrlje boje mahgonija, ispunjene nekom bolesnom požudom, i osećam istovremeno radoznalost, zadovoljstvo i strah.

Kapci se spuštaju, a usne nemo otvaraju u eksazi i ti me naglo i divlje guraš hitro se udaljavajući. I sa te razdaljine, pogled ti je zalepljen za mene, a zatim nepravilnom putanjom  kružiš po obodu jedinog osvetljenog kruga ove tamne, prazne i zagušljive sobe. Nervozno prolaziš dlanovima kroz neurednu kosu. Staješ, gledaš me iznenadjeno,Vidim graške znoja po tvom čelu. Sve je nesvakidašnje, sve je imaginarno filmski, samo smo mi opipljivi, pravi.

Fotografija: Lela Radulović

Ti i ja smo  se uvek vatreno borili sa ljudima koji kao da oko očiju imaju onu stvarčicu što se stavlja konjima, sa ljudima koji su se strogo držali ustaljenih parametara, procenjujući svako ponašanje izvan kao devijantno.

Šta je to “normalno”? Ko je taj što govori šta jeste a šta nije prihvatljivo? Mi ga ne poznajemo, mi ne želimo da ga upoznamo, mi bismo ga ubili…

Zemlja ponovo počinje da se okreće oko svoje ose, jedna kapljica znoja kreće u avanturu tvojim licem, čujem duboko i ubrzano disanje, opet osećam pogled prikovan za moje lice. Kapljica klizi niz obraz prekriven oštrom bradom, završava na ivici grubo ocrtane vilice i teatralno skače u bezdan ispunjen vazduhom i tamom.

Kao na znak prve, kreće druga, nesto malo brža, naizgled istim putem, ali ipak skreće ka ispucalim usnama. Oblizujes slanu tekućinu i kao da te je njen ukus podsetio gde si stao. Odlučnim korakom mi prilazis, snažno grabiš za struk i stavljaš na staru, drvenu stolicu koja se uprkos svojoj okrnjenoj beloj farbi diči time sto je centar našeg malog sveta, centar našeg malog osvetljenog kruga po čijem obodu si maločas koračao.

Nastavljaš sa obmotavanjem celofana, prvo oko moje stražnjice, i to obuhvativši me sa obe ruke na momenat staješ, kao da bi nešto rekao, učinio, a onda ipak nastavljaš upućujući se ka mom struku. Uvek si ga voleo, ljubio, a danas se ponašaš kao ona nadrkana žena sto radi u komšijskom supermarketu na odeljku za meso. Sećaš se kakve smo sprdnje pravili na njen račun?

“Daćete mi pola kg pileceg filea…i vašu levu sisu”, a onda počinjemo da se kikoćemo kao deca koja su videla francuski poljubac. Ta vremena su na svoj način bila srećna, a sada celom dušom proživljavam sadašnjost, pripremajući je za budućnost. Nastavljaš sa obmotavanjem celofana oko mojih leđa i stižes do grudi. Nekada si mogao samo da ih posmatraš pod nežnom svetlošću sveća, kao da su delo neponovljivog vajara. Sada ih celofan snažno steže, a ja osećam da u plućima ima manje prostora za udah. Ne zaustavljaš se. Posvećeno obavljaš svoj zadatak. Obmotavaš pleća, ramena, ruke, sve do krajeva šaka. Samo mi je lice ostalo slobodno. Konačno staješ. Priklanjaš svoje umorno lice mom.

Osećam grebanje britke brade, obrise lica,dobro poznat miris, dodir tvojih usana na vratu. Ljubiš me nežno, udišeš po poslednji put moje biće. Usne nam se spajaju,i u tom poljupcu kao da se sastala sva energija kosmosa, ljubav koja ne poznaje granice. Nakon pesme koja se ispredala celim telom, celom dušom, nežno se odmičeš.

Sa tvojom jednom suzom kreće kiša mojih. Na uvetu čujem šapat: “Ne plaši se.Idemo tamo gde postojimo samo mi.” Želim da ti odgovorim, ali kamen u grlu me sprečava. Stavljaš poslednji komad celofana preko mog lica. Spuštaš me na pod. Tako je hladno. Grliš me, ali i dalje drhtim kao ulovljena srna. Cak ni tvoje narucje ne smiruje.

Umotana sam u celofan. Vidim, ali zamagljeno. Dišem, ali otežano. Pomeram se, ali ograničeno. Zemlja se sporije okreće.

Disanje se usporava, čini mi se da cu zaspati. I dalje sam u tvom zagrljaju. Vidim ritmično smenivanje: crveno, crno, crveno, crne i na kraju…zvezde. Laku noć, ljubavi. Znam da me čekaš.

Jutro je. U rukama vrela kafa. Stojim kraj prozora, pogled besciljno luta po pokisloj ulici. Ti još uvek spavaš. Znam da sanjaš ono šta ja mislim. Kada ćemo biti dovoljno hrabri da otvorimo naš poklon?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *