Hoću, samo kad se završi film(ski maraton)

Često mi se dešava da ni ne slutim sa kakvim izvrsnim filozofskim misliocima imam posla! Oni su tu svuda oko nas – naši saradnici, prijatelji, partneri, svi oni s kojima s vremena na vreme pokušamo da se dogovorimo nešto konkretno: da zakažemo sastanak, da organizujemo letovanje, da sklopimo posao, da potpišemo ugovor i sl. To su situacije kada nam je potrebno da neko jasno kaže da li nešto hoće ili neće, da li mu se to što predlažemo dopada ili ne, da predloži neko svoje rešenje. Sve to zvuči vrlo jednostavno i moglo bi da se podvede pod jednostavnu ljudsku/prijateljsku/poslovnu komunikaciju. Ali, ponekad, iz nedovoljno očiglednih razloga, postaje užasno komplikovano. Onaj s kojim smo do juče lako komunicirali postaje najednom potpuno nedostupan, kao suština filozofskog dela plitkom umu.

Možda su vam poznate neke od sledećih situacija:

Kada se posle dužeg odlaganja napokon i nađemo sa tim nekim i pomislimo: “Ok, evo nas sad, tu smo, konačno ćemo se dogovoriti” on nam, koristeći do sada dobro skrivanu preferenciju ka teoriji relativiteta i sklonost ka filozofskom zapletu, objašnjava kako zapravo svako ima svoju istinu, kako to nije ni važno, i kako šta god da se dogovorimo to ništa neće promeniti, jer smo svi na kraju krajeva smrtni. Obično smo u toj postavci, usput budi rečeno, mi u “krivu” a oni u pravu, ili se “nismo najbolje razumeli”.

Ili, koliko puta ste rečenicom: “Nemoj da se ljutiš, ali iskreno… ” bili pozvani da ne reagujete burno. Ispali biste nerazumni ukoliko ne prihvatite s hrišćanskom smirenošću to što čujete, pa čak i kada je to što usledi i najružnija salva uvreda. Ko bi ste vi bili da dreknete na osobu koja se tako dražesno smeška i trepće nevinim očima? Samo neki psihopata kojim ne želite sebe da smatrate. Jasno.

Ili, vaš kolega na zajedničkom projektu oduševljeno se slaže sa svakom vašom idejom, ali nikako da se mrdne s mrtve tačke i krene ka realizaciji. I to nije zbog toga što se njemu to prosto ne radi, ne dopada, hteo bi nešto drugačije, ništa na čemu biste mogli eventualno da mu zamerite i što bi vas dovelo u konflikt. Već je čovek, kako ne možete to da razumete, bolestan, pozlilo mu je, opet, zadržao ga je neko, nešto je iskrslo, zaboravio je na vaš dogovor (pa zar se vama nikada nije desilo da nešto zaboravite?!), jako mu je žao. Od tog anđeoskog osmeha dobijate bolove u telu, u glavi, u stomaku. Agresija se oseća.

Fotografija: Lela Radulović

U današnjem društvu otvoreno agresivno ponašanje je, barem formalno, socijalno neprihvatljivo, nepristojno i nepoželjno. Agresivci su ljudi koji ili ne mogu da se kontrolišu ili oni koji su dovoljno moćni da to sebi mogu da dozvole (“bahati moćnici”). Osećanja kao što su mržnja, zavist, bes, potreba za kontrolom nisu neprihvatljiva samo za društvo već i za lepu sliku o sebi. I tako, kako osećanja uvek imaju tendenciju da budu na ovaj ili onaj način, u manjoj ili većoj meri, ispoljena, domišljata ljudska psiha smislila je kako da se bude agresivan a nekažnjen – smislila je pasivnu agresiju, agresiju uvijenu u lepše, simpatičnije pakovanje koje se plasira uz ljubaznost.

Dok je ranije muškarcima više bilo dozvoljeno da budu agresivni, i dok se to pravdalo navalom testosterona, za žene ovakvo ponašanje nikada nije bilo opravdano, smatra se da su žene podložnije ovakvom iskazivanju agresije, mada, naravno i mnogi muškarci ga rado primenjuju, a u današnje vreme sve više.

Pasivnoj agresiji skloni smo svi, s vremena na vreme, kada procenimo da je bezbolnije po nas da ne budemo otvoreno agresivni, a ne umemo da budemo dovoljno asertivni, ili nam to ne dozvoljava situacija, kontekst ili autoritet osobe s kojom smo u kontaktu. Međutim postoje i one osobe kod kojih je to dominantni vid ponašanja, i psiholozi ove osobe nazivaju pasivno-agresivnim tipom ličnosti. Ovi ljudi su neodlučni, kolebljivi, nepredvidljivi. Ne mogu da se opredele između toga da rade u svoju korist ili da rade za druge. Ako reše da ispune očekivanja drugih, nikada ne pristanu na to do kraja, kao da jedan deo njih ostaje ljut na sebe. Ovi ljudi često se osećaju prevareno i neshvaćeno, jadikuju, ogorčeni su i zavide onima koji imaju više sreće od njih, stalno se kolebajući između servilnog i hostilnog ponašanja. Ukoliko nešto treba da obave, to otežu do u beskraj. Obično su vrlo spretni u pronalaženju logičkih opravdanja i objašnjenja za svoje ponašanje pa je tim još teže naći način da se otvoreno komunicira.

Kada se u svakodnevnom životu i nađemo u situaciji da ove mehanizme prepoznamo u partneru sa kojim komuniciramo, šta nam preostaje kada je ovaj mehanizam i “smišljen” tako da nam ne ostavlja puno prostora za manevrisanje? Osoba je s razlogom pasivno a ne aktivno agresivna, taj razlog najčešće uopšte nema veze sa nama, pa i naše otvoreno ohrabrivanje da otvoreno i direktno negoduju, često će naići na zid. Ako je ljutnja maskirana sabotiranjem zajedničkih planova i uskraćivanjem ispunjenja planova, onda se s njom malo šta može učiniti. Ali, ako vam je zaista stalo i ako vas ne košta previše, a vi svakako pokušajte.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *