Ema Goldman, najopasnija žena na svetu

„Prosečan muškarac koji je sam sebi dovoljan, svojim smešnim stavom superiornog ponašanja u odnosu na ženu jednako je neprihvatljiv partner za emancipovanu ženu kao i onaj koji u njoj vidi samo njen duh i njene umne sposobnosti, a ne uspeva u njoj da probudi njenu žensku prirodu“ (Goldman)

Uvek kada dođe jesen i oni dugi kišni periodi, teško nam je da se mrdnemo, da uradimo nešto korisno za sebe i svoju okolinu. Tada su nam najpotrebnije inspirativne priče o životima ljudi kojima kao da nikad nije bilo teško da ustanu ponedeljkom ujutru i menjaju svet. Predstavljam vam Emu Goldman koja je mene zadivila i inspirisala i ovog četvrtka!

Profesionalna karijera Eme Goldman (1869-1940) počinje 1889. godine u Njujorku, nekoliko godina nakon njenog bega iz tadašnje Carske Rusije (danas je to teritorija Litvanije). Osim toga što je živela u siromašnoj jevrejskoj porodici, sa ocem koji joj nije dozvoljavao da se vrati u školu smatrajući da je za ženu porodica a ne školovanje, njeni biografi spominju i neprijatan događaj iz njene mladosti koji ju je najverovatnije i naterao da pobegne iz svoje domovine. Nejasno je da li je do silovanja došlo, ali je Ema izjavila da je zaprepašćena koliko odnos između muškarca i žene može biti bolan i brutalan. Posle mnogobrojnih prepirki sa ocem, skupila je svoje stvari i sa svojih 16 godina otišla u Njujork. Za tadašnje uslove putovanja prilično daleko. O drugim opcijama nije ni razmišljala, znala je da ne može trpeti autoritet oca i da mora prevazići nasilne događaje koje je proživela.

Poznato je da je odigrala ključnu ulogu u razvoju anarhističke političke filozofije u Severnoj Americi i Evropi, ali je iako sebe nikad nije nazvala feministkinjom danas je u feminističkoj literaturi glavni predstavnik feminističkog radikalizma (da, da, to su one što spaljuju grudnjake) i njen doprinos drugom talasu feminizma (koji se javlja 1960tih godina) je neosporan. Zajedno sa Volterin de Kler detaljnije od svojih kolega anarhista pisala je o ženskom pitanju, naglašavajući potrebu za seksualnim obrazovanjem, piše protiv braka i u korist slobodne ljubavi, kritikuje zakonom zabranjenu kontracepciju i dotiče se tema kao što su seksualnost žene (van i unutar porodice), homoseksualizm i prostitutke.

U doba kada su muškarci bili glavni govornici i držali monopol u politici uopšteno, ona se svojom inteligencijom i govorničkim darom izborila i izašla iz privatne sfere rezervisane ze žene. Postala poznata i priznata širom  Severne Amerike i Evrope. Ulila strah političkim protivnicima. Na najbolji način predstavila anarhistički pokret u koji je snažno verovala. Ted Ruzvelt (Teddy Roosevelt) ju je svojevremeno nazvao „ludom ženom, mentalno i moralno perverznom“. Novine su pisale o njoj da je nestašni stranac, i da je za nju nemoguće da se uklopi u civilizovano društvo. Zvali su je kraljica anarhista, crvena Ema, i najopasnija žena na svetu. Danas deluje kao da su se plašili njenog bunta, i svih stvari koje tako mlada i inteligentna može da učini.

Meni je pažnju privukla njena burna ljubavna priča. Da se bolje izrazim, njene dve velike ljubavne priče. Prva je romansa sa kolegom anarhistom Aleksandrom Berkmanom sa kojim je provela veliki period svog života. On je baš kao i ona, bio američki anarhista ruskog porekla. U vrtlogu ljubavi i strasti ona pristaje da sa njim osmisli i izvrši ubistvo jednog nadzornika kompanije Karnegi Stil 1892.godine, jer je upravo taj nadzornik brutalno postupao sa otpuštenim radnicima. Zatvorsku kaznu je služio samo Aleksandar, iako je nadzornik preživeo atentat. Dok je bila odvojena od svoje ljubavi, povukla se u ilegalu, nije učestvovala u političkom životu, radila je kao medicinska sestra (kasnije su neke klinike za neonatologiju dobile ime po njoj) a kada je Aleksandar sav bled izašao iz zatvora, dočekala ga je sa buketom crvenih ruža. Međutim tada su počeli problemi u raju. Iako je bio od velike pomoći pri uređivanju njenog časopisa „Majka zemlja“, u tom periodu imao je i aferu sa petnaestogodišnjom devojkom, a Emi je odbijanje teško palo, i smatrala je da je to sve posledica zatvorskog života, o kojem će Aleksandar kasnije napisati knjigu. Kako bi zaboravila na svoju tugu, Ema je puno putovala, učila, pisala eseje i držala predavanja o anarhizmu. Neki Emini biografi o njenoj ljubavi prema Aleksandru kažu da se ta njena posvećenost, mogla poistovetiti sa religioznom, da je on bio centar njenog života, i da je sve što je radila, radila kako bi dobila njegovo odobravanje.

Tu se priča o Eminom ljubavnom životu ne završava. Pojavljuje se kao u nekom dobrom filmu, i zgodni doktor, podjednako važan za njeno stvaralaštvo koliko i njen kolega anarhista i doživotni prijatelj Aleksandar Berkman. Dr Ben Rajtman bio je istog porekla kao i Ema, odrastao je u Čikagu i bavio se medicinom, a bio je i anarhista po opredeljenju. Upravo zato Dr Rajtman je vršio abortuse, iako nisu bili dozvoljeni, i lečio je ljude koji nisu su bili marginalizovani od strane kapitalističkog društva: siromašne, skitnice, prostitutke… Emu je upoznao 1908. godine a ona o tom susretu govori u svojoj biografiji opisujući Dr Rajtmana kao vrlo zgodnog i moćnog muškarca i do detalja zapisuje kako su izgledale njegove ruke, usne, kosa… Iako su oboje verovali u ideju o slobodnoj ljubavi, Goldman je u svojim pismima Rajtmanu otkrila da zbog njega oseća ljubomoru, i da je to plaši. Rajtman je imao više ljubavnica, a ona samo njega. Uporno je pokušavala da se odupre osećaju ljubomore i o tome piše u eseju koji je posthumno izdat:  Ljubomora- uzroci i posledice. Zajedno su puno putovali i  radili na ciljevima kao što su širenje anarhističkog pokreta, obrazovanju vezano za kontrolu rađanja, slobodu govora… Proveli su osam godina zajedno, u vezi koja je kako je Goldman opisuje, bila najstrasnija u njenom životu.

Ema Goldman je klasičan primer onih ljudi koji poseduju ideje koje su ispred vremena i žive živote kakve ni filmadžije ne mogu da izmaštaju. Ona ideju o slobodnoj ljubavi živi pre prvih hipika, otkriva nam kakav to treba da bude muškarac nove emancipovane žene, i stavlja do znanja svojim političkim protivnicima da njen pol nije nešto što može da je učini manje vrednom i manje inteligentnom. Što je najbitnije ona živi ispunjen život, na prvo mesto stavlja svoju strast prema stvarima koje voli i u koje čvrsto veruje – u anarhizam, snagu žena, i njene životne partnere.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *