Duhovi prošlosti

Da li ste se ikada borili sa lošim sećanjima iz prošlosti koja vas sustižu i danas? Da li ste se ikada pitali zašto ključni događaji iz detinjstva i mladosti, koji nisu baš najlepši, nastavljaju da Vas muče, čak i posle nekoliko decenija?

Činjenica je da ih svi imamo,a pitanje je šta radimo sa njima?

Olivera, uspešna žena u poslovnom pogledu, a neuspešna na ličnom planu, (po sopstvenom priznanju) mi je ispričala njenu bitnu priču. Kade je bila mala devojčica, nikad nije dobila dovoljno pažnje od svog oca. Uvek se za nju podrazumevalo da treba da bude odlična, primerena i poslušna. Za njenog starijeg brata nije bilo takvih zahteva. Ona misli, da je činjenica da od svog oca nikad nije dobila dovoljno pažnje, uticala na to, da nikad ne razvije blizak odnos sa nekim od partnera koje je imala, da uvek bira za partnere one ljude za koje misli da su lošiji od nje (jer kako bi se ona mogla nekom boljem dopasti) i da je zato ostala i bez potomstva.

Svaki događaj koji doživimo u detinjstvu, a koji na nas ostavi tako jak uticaj da ga ponavljamo i ponavljamo u sećanjima, fiksiramo i doživljavamo kao odlučujućeg na naše emocije i kasnija iskustva,viđen je očima deteta. A za taj je period karakterističan egocentrizam (sebičluk, narodski rečeno). Pričate sebi priču, ponavljate je, i posmatrate je samo sa vaše tačke gledišta i na kraju počnete da krivite nekoga za vaš problem. Obično roditelje, nekog člana porodice ili prijatelje.

Da li zaista želite da neki događaj iz vašeg detinjstva i mladosti, utiče i dalje na vaš život i na emocije koje doživljavate? Da li stvarno želite da nešto što se desilo pre 20-30 godina (možda i više), upravlja vašim životom?

Sigurna sam da ne želite tako nešto. Olivera kaže da je njen otac stalno bio poslovno odsutan, a kad bi došao nije imao vremena za nju. Osećala se beznačajnom, nevoljenom, nesigurnom, odbačenom. Svaki put bi joj doneo poklon, ali se njoj uvek bratovljev više sviđao. I danas, kad se seća tog događaja, opisuje ga rečima šestogodišnjeg deteta i govori o istim emocijama. Za taj period je karakterističan jak nagon za održanjem života i glavni oslonac su nam roditelji. Ostanak u životu poistovećujemo sa njihovom pažnjom koju dobijamo i svako odlaganje je pitanje života i smrti. To što njen otac nije obratio pažnju na nju, za nju je bilo nešto najgore što je moglo da joj se desi.

Predložila sam joj da se zapita za šta ona, u stvari, krivi svog oca? Kako je povredio? Time što nije obraćao pažnju na nju, nije joj odgovarao na pitanja, slao joj je poruku kako nije bitna? Ljutila se na njega što je više vremena posvećivao bratu, sa njim se igrao nekih “muških “igara kao što je fudbal, vodio ga je na pecanje, a nju je ostavljao samu sa mamom. Kad je htela da i ona ide sa njima, govorio joj je da to nije za devojčice. Kad bi ona dobila peticu u školi, to se podrazumevalo. A kad bi brat dobio peticu, uvek ga je nagrađivao.

Olivera je na moj predlog, ispričala svom ocu kako se ona osećala, ispričala mu je jedan doživljaj, svoju bitnu priču. On je rekao kako nikad nije više voleo njenog brata i da se uvek trudio da bude isti i prema njoj i prema njemu. Ali ona je devojčica, i prosto, nije bilo prirodno da se igra sa njom istih igara kao sa bratom. On ima svoju percepciju tog ogađaja. A ona je, sećajući se svoje bitne priče, svaki put dodavala nešto novo, što ju je jačalo u tim pogrešnim uverenjima koje je formirala. Uticalo je snažno na njen život, odluke koje je donosila i iskustva koja je imala.

secanja

Izvor: bizarreshadows.tumblr.com

Zapitajte se, da li svaki put kad zatražite nešto, a drugi vam ne daju, to znači da su ti ljudi loši i ne zaslužuju da im se približite, ili da im dozvolite da se oni vama približe? Priče koje razvijemo kao deca su priče koje smo doživeli i osetili kad nismo znali da su i drugi ljudi bitni. Da li je Olivera u tom trenutku mislila na svog oca ili je bila fokusirana samo na sebe? Kad sam je pitala da je njen otac odreagovao drugačije, da li bi njen život bio drugačiji, odgovorila je da bi veovatno kreirala neku sličnu priču.

Svaki put, kad nam se ne ispuni potreba, mi je fiksiramo, postajemo opsesivni oko njenog ispunjenja (moramo da je ispunimo) i time joj dajemo na značaju. KAD NEKOG DRUGOG OKRIVIMO ZA NEŠTO ŠTO NE VALJA U NAŠEM ŽIVOTU, DAJEMO MU SNAGU, A SEBI JE ODUZIMAMO. Zato nas priča o tome da su drugi krivi udaljava i odvlači sa puta sreće.

Kako da nastavimo da krivimo druge, ali tako da mi budemo jači? Prihvatimo činjenicu da ta, nama bitna priča, u stvari nema smisla. Uvek kad krivimo nekog drugog za nešto što se desilo u prošlosti, krivimo ga za sve loše stvari. Olivera je krivila oca za to što nikada nije uspela da razvije blizak odnos sa partnerom, zato što se plašila da se veže za nekog iz straha da je taj neko ne bi ostavio i ne bi joj pružio dovoljno pažnje i ljubavi. Zbog toga je ostala sama i nema porodicu, nije se usudila ni da postane roditelj. Kriveći oca za svoj neuspeh u privatnom životu, njemu je dala veliku snagu i odgovornost za taj deo njenog života. Pomirila se sa tim da, budući da je on kriv za to, ona tu ne može ništa da uradi.

Da li je zaista tako? Da je njen otac bio drugačiji, da li bi ona bila tako sposbna i jaka u poslovnom smislu? Da li bi naučila da se bori za sebe, da razvije svoju autentičnost i individualnost, da razvije mnoge svoje kvalitete – znači i ono što je dobro kod nje?

Naučite da krivite druge SVESNO. Razmislite šta je to u vašem životu sada lepo i dobro, na šta ste ponosni, a za to je odgovorna ista ona osoba koja je kriva i za vaše neuspehe. Zapitajte se DA SU SVE OSOBE U NAŠEM ŽIVOTU IGRALE SVOJE IDEALNE ULOGE, DA LI BI MI BILI TO ŠTO JESMO? Pogledajte stvari drugačije. Sagledajte vašu bitnu priču sa druge strane. Da li je ta druga osoba znala da će ta jedna priča ostaviti utisak na vas tako da odredi vaša iskustva i način na koji donosite bitne odluke? Pokušajte da ispričate vašu bitnu priču sa tačke gledišta osobe koju ste krivili.

Oliverina priča: Nije obraćao pažnju na mene u onolikoj meri koliko sam ja želela, zato što je imao još jedno dete sa kojim je isto želeo da se bavi. Baveći se nama, oduzimao je sebi vreme od onoga što mu je možda u tom trenutku bilo bitno – da zaradi dovoljno novca da nam pruži što više. Na taj način me je naučio da u sebi tražim oslonac, da se stalno usavršavam da bih uvek bila u vrhu, da ne očekujem da će drugi za mene da urade bilo šta, da budem kreativna i autentična.Nije moj otac kriv samo za moj neuspeh u privatnom životu, već i za uspeh u poslovnom.

Kad ste odrasli i razumete svet bolje nego kad ste bili dete. PROMENITE PRIČU tako da u njoj sada bude zastupljeno i mišljenje druge osobe. Uključite svoj razum, a ne samo emocije. I zapitajte se šta sad osećate? Da li drugačije razumete vašu bitnu priču?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *