Društvo ne oprašta

Ne znam šta je to Bah hteo da nam kaže svojim delima. Ali očito, stvarajući, mora da je nešto hteo da nam poruči. Kome to „nama”? I, ko je taj, što ga pominjem, Bah?

Posmatrala sam odsjaj klavira i mamio me je da razmišljam. Ona ključna pitanja, ko smo, koja je naša svrha i šta ako nismo više, ostavila sam po strani. Sad sam se pitala, kako to da neka od najlepših dela čoveka i čovekove emocije mogu da probude najtužnije osećaje u nama? Dok sedim sama i slušam kompopziciju nekog gluvog čoveka koji je škrabao tamo nešto za tamo neku mogu da osetim dodir ljubavi, ali dok sedim pored svog Justinijana i slušam tamo nešto od tamo nekog za životnu bit, osećam se usamljeno. Pa, Bah, što si pisao za orgulje divne note, a da zvuče tako smrtno?

Bio je to sasvim običan dan, šetala sam, razgledala izloge i divila se lepo uređenim parkovima. Ožedneh, pa povedena tim zakoračih u jedan, sasvim običan kafe. Ništa neuobičajeno, visoka tavanica, metalne stolice obložene cvetnim dezenom poređane oko staklenih stolića. Na svakom od njih stajala je ćasa sa cvetom raznih boja. Na jednom beše roze, na drugom crveni, na trećem žuti. Ja sam odabrala sto sa žutim cvetom. Delovao je sveže, podigla sam činiju u kojoj je stajao i primakla ga nosu – nikakav miris. Ali, nekako sam sigurna da je pravi.

Odložila sam cvet, i primetila odsjaj. Pogledom sam potražila zagonetni izvor svetlosti i ugledala klavir. U tom neobičnom trenutku, iz daljine se začula Bahova kompozicija. „Orgulje!“, pomislih, nikad ih nisam pre videla.

Do mene je došao konobar, na lošem nemačkom sam poručila espreso i čašu soka. „Ništa više“, rekoh –  „čekam nekog da mi se pridruži.“ Uz vragolast osmeh, udaljio se od stola, a ja sam podlaktila bradu i nastavila sa dosadnim čekanjem.

Nakon ispijene kafe i osveženja, podigla sam kese, tašnu i uputila se ka izvoru muzike. Nije prošlo više od pola sata, uputiću se da malo osmotrim. Ubedila sam samu sebe i nastavila ka izvoru čudnog osećaja. Dva ugla iza kafea ugledala sam toranj oronule crkve. Katolička, sa ostarelom čipkom i urokljivim izgledom. Bog će ovaj opis morati da mi oprosti, ali i veće grehe sam činila.

Vrata behu stara, od drveta sa metalnim ojačanjem. Bila su širom otvorena, i neki svet se bio skupio oko crkve. Prošaptala sam jednoj ženi pored mene: „Izvinite, gospođo, šta se događa?“. Objasnila mi je da je u toku vežbanje njihovog lokalnog sveštenika. Da božanstveno svira orgulje i da svaki dan po sat vremena svira.

Krenula sam ka stepeništu crkve i dobro osmotrila spoljašnjost. Nije mi ulivala nadu niti poverenje. Da je dan bio loš, sasvim sigurno bih pobegla od tog mesta glavom bez obzira. Ali muzika, privlačila me je kao magnet.

Prošla sam kroz vrata i ugledala redove klupa, a svetlost je odavala neobičan osećaj dok sam posmatrala vitraže. Sela sam na jednu klupu u dnu crkve i pogledom tražila mesto orgulja. Nisam ih našla. Samo sam u jednom trenutku čula ništa. Tišina je prelila prostoriju i sav taj prizor mi je od jednom delovao mnogo tužnije. Kao da je to jedno mesto na koje sam došla po nadu, a nadu nisam zatekla.

Iz desnog ugla sam ugledala osobu u crnom kako stupa u veliki crkveni salon. Verujem da postoji poseban izraz za tu prostoriju, ali na to mi je ličila. Na salon, sa visokim svećnjacima, poređanim stubovima sa strane na koje su bile naslagane sveće široke i po nekoliko desetina centimetara. Dok je vosak kapao po podu, samo sam zamislila magiju bala i igru sveća u toj sali.

Prišao mi je i nešto progovorio na nemačkom. Izvinila sam se i obrazložila da mi nemački i nije baš razgovetan, pa je sporije ponovio:

„Nekim posebnim razlogom ste ovde?“

– Ne, samo iz znatiželje. Vaše sviranje me je dovelo dovde.

– Svidelo Vam se?

– Jeste, prvi put sam imala priliku da čujem orgulje uživo. Znate, ja sam pravoslavne veroispovesti.

– Ah, tako znači. Ali, hrišćanka, dabome. Iako nije nužno da se u ovom svetu obeležavamo javno.

– Mislila sam da svi sveštenici, po slili prirode i položaja, propagiraju hrišćansku veru kao jedinu priznatu?

– Sve je to više pitanje, tačnije možda najprostije, ali posmatrajmo to ovako: ako sam Hristos kudi one koji kamenuju nečasne, i kritikuje negativno obeležavanje, zašto bi onda obeležavanje u bilo kom obliku bilo poželjno?

– Ne pratim baš najjasnije.

– Recimo, koliko novca imate vi? Sa koliko ste njih podelili snove, a sa koliko postelju?

– Razumem. Sve dok samu sebe ne obeležavam, ni drugi neće imati to pravo?

– Ne budimo striktni, ljudi govore razne stavri. Većinom, opeče, ožari, manje pomiluje i pohvali. S toga, čvrsnemo i ispravljamo. Ali sve dok sami na sebe ne pljunemo, sve dok sami sebe ne žigošemo, kako će onda drugi moći? Šta? A kako?

– Vrlo sam iznenađena da jedan sveštenik tako razmišlja.

– Niste li me upravo svrstali u svoj okvir? Žigosali?

– Razumem, oprostite.

Nelagodno sedeći na tvrdoj klupi, primetila sam čudan sjaj u sveštenikovim očima. Nije bilo okovanih misli i osuđivačkog pogleda. Tačnije, delovao mi je kao osoba slobodnija od bilo koje koju sam poznavala. Čak i od onog konobara koji se nasmešio u kafeu. Čak i od one žene koja je bila oštra pri odgovoru na moje pitanje. On kao da je mogao da zna koliko sam jeftina u ovim skupim cipelama. I koliko me to samoosuđivanje sve manje boli i opterećuje.

Fotografija: Mina Gudurić

– Ostaviću Vas da malo uživate u ovoj tišini, današnji čovek retko ima priliku da bude sam sa svojim mislima.

– Čekajte! Nečasne koje pomenuste, na koga ste tačno mislili? Na prostitutku?

– Ne nužno, iako je ona navedena kao primer, ona jeste samo to, primer nečasti. Ali nečasnih je mnogo više, i najbitnije, društvo nas vaspita i od nas previše očekuje, ali najteža je ona ne čast koju bacimo na sebe.

– Znači da postupamo prema sopstvenim ubeđenjima?

– Sopstveno ubeđenje može biti i masovno ubijanje, nisam mislio na to. Mislio sam na ona dela koja preduzimamo prema, ne toliko sebi, koliko prema deci. Znate, treba drugog vaspitati, baš kao što su i nas vaspitali. Zato, ljubav, misli i ubeđenja moraju biti, ne trebaju, no moraju, čisti i časni.

– Hvala Vam, svako dobro.

Posmatrajući ga kako odlazi, porazmislila sam o njegovim rečima. Ako sebe tretiram kao kurvu i ako se ponašam tako, onda sam nečasna prema sebi. Ali ako dete, Justinijanovo dete, vaspitam tako, onda sam grešna?

Ljubav je najčešće i najveći žig koji nosimo. Još ako ga prenesemo na dete, pa je ono od majke Hrišćanke i oca Muslimana? Društvo zaista ne oprašta tuđe izbore, čak iako ono ima smeđe oči.

One Reply to “Društvo ne oprašta”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *