Dragi dnevniče… i ostale uspomene

Ovih dana aktuelno je “prolećno spremanje”. Pošto se to bezrezervno odnosi najviše na kuću, latila sam se metle i četke i zavukla se u svaki ćošak svog stana. Nije da je nešto velik, ali ima tu dosta posla, pogotovo kad ti pažnju stalno odvlače druge stvari, kao “Vidi ti Đoleta mačora gde je spustio šape!” ili “Opet je komšinicina puzavica izdžikljala sve do mog prozora, strašno!”. Žonglirala sam na jednoj nozi držeći se za stolicu na kojoj stojim, istegla sam se kao oni majmuni na lijanama, ne bih li dohvatila ogavnu paučinu u ćošku.

Taman što sam pokazala zavidnu rastegljivost, kao i najboljim danima ritmičke gimnastike, uz tresak na moju jadnu nogu pada sveska teška sto kila! Opsovah sočno i podigoh ubicu svoje noge. Prepoznala sam lepljena novinarska slova kojima piše “Dnevnik” i godinu 2005/2006. Osmeh se sam spustio na moje usne i vratilo mi se u sećanje kako je bilo pisati svaki detalj radosti i bola jednog običnog dana u godini. 

Fotografija: Mina Gudurić

Sećam se da sam svoj prvi dnevnik dobila u petom razredu osnovne škole i da je imao ključić i katanac. Naravno, kao najmlađa u porodici, uvek sam nepogrešivo kopirala sve što su moje sestre, Aleksandra i Jelena,  radile. Sandale na platformu od plute- check!, čizme martinke- check!, neobično pertlanje patika-check!, majica na brod izrez-check! i naravno, šminkanje. Svi njihovi karmini završili bi na i oko mojih usana, a pošto nisam znala mehanizam zatvaranja karmina, jednostavno bih vratila poklopac i karmin bi se slomio. Njihova vriska kad otkriju nedozvoljeno korišćenje šminke dovela je do nedozvoljenog otvaranja mog dnevnika, koji se vrlo lako mogao otvoriti i običnom ukosnicom.  

Uprkos sestrinskom zadirkivanju, ipak sam redovno, svakog dana, počinjala opisivanje sa čuvenim:

“Dragi dnevniče,

Danas me je Ivan u školi jednom pogledao i pričali smo o zadatku iz matermatike…”,

slede uzvici sreće i nezaobilazna srca sa našim imenima. Bilo je tu i umrljanih stranica, jer nisam važila za popularnu devojku koju bi Ivan izabrao na času fizičkog za “Između dve vatre” igru.  Godinama kasnije sveske su se gomilale, Ivana je zamenio Marko, zatim Miloš, Petar… Vrlo zaljubljiva priroda, nema šta.

Sveska koja mi je “osakatila” nogu jedna je od meni najdražih. Opisuje devojku koja je “bačena” u veliki grad, skače kao pomahnitali konj po ulici kad pada prvi sneg, vraća se iz provoda gradskim busom uz zapanjene poglede baba koji su baš krenuli na pijace da vide je li sir pojeftinio. Ta osoba je i srećna i usamljena, uvek jedva čeka da se vrati kući, mrzi Beograd i gradsku vrevu. Saleće je prošlost, uvek podmeće nogu, ponovo i ponovo ulazi u njenu sadašnjost i čvrsto je drži da ni jedan korak ne napravi ka budućnosti. Kao u dobrim starim romanima, koje junakinja našeg dnevnika obožava, diže nos, ostavlja prošlost i sasvim slučajno uz špagete i filmove upoznaje Gospodina Pravog. Priča mu kako je zasigurno u prošlom životu bila Nefertiti, a on njoj kako je želeo da bude astronaut kad je bio mali. 

Gledam u tu svesku, tvrdog poveza i mekog sadržaja, ispunjenog celom mojom dušom i pitam se šta bih mlađa Ja rekla na ovu spremačicu kuće i poslovno zadovoljnu ženu. “To, maco, ponosna sam na tebe! Vidiš da se veliki grad isplatio, konačno možeš da uživaš u Tašmajdanskom parku, kafu za poneti i u šetnjama po Adi Huji”.

Osećam se kao prava saputnica Ane Frank i znam sigurno da sad, baš sad, milioni žena upravo pišu “Dragi dnevniče…” izlivajući svoju dušu na papir. Svim tim ženama i budućim spisateljicama dnevnika želim da kažem da nikad, nikad ne odustanu od te vrste olakšavanja i deljenja radosti ili tuge, jer jednog dana kad grube i ispucale ruke pune staračkih pega budu našle ovo dragocene predmete, oni će ih poput vremepolova vratiti devojčurcima od sedamnaest godina sa snovima o blistavoj i srećnoj budućnosti, punoj izazova i avanatura, sa pokojom suzom i brigom, nešto malo tuge, a najviše sa gomilom dece, unuka, praunuka… 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *