Dodiri

Vrhunac moje nesigurnosti bila je čaša koja mi je isklizunla iz ruke. Privukla sam sve oči bara uskilom koji je usledio nakon prsnuća stakla. Milion delića se rasulo po podu, a osuđujući pogledi su mi se zarili u kožu.

Spaljenog ponosa, obuzeta sramom i dovedena do ivice, demonstrativno sam uzela svetlucavu tašnu i krenula putem izlaza.

– Nije mi, zaista, bila namera da Vas uvredim.
– Vaše namere su očite, zato i nemamo o čemu da razgovaramo.
– Dobro je, razgovoru se nisam ni nadao.
– Vaša drskost prevazilazi sve granice, zbogom.

Iako je noć obećavala puno sećanje, stajala sam na sred bara razmazanih očiju i umuljanog, crvenog karmina. Više nisam bila privlačna, već samo uplašena. Od osećanja sam uvek zazirala, pogotovo saosećanja. Ali ova količina straha koju sam osetila jednim prodornim pogledom me je paralisala, kao da se ceo moj život zamrzao u sekundi, a čvrstina osvajačkog duha iščezla.
Pred njim sam drhtala kao mali zec, što je iskoristio. Prolazeći pored njega, puče mi štikla. Bog mi večeras nije naklonjen, pomislih. Dok sam se podizala sa poda, na kom sam se u čudu našla, osetila sam njegov snažan stisak. Na neki, neverovatan i krajnje besraman način, bila sam sigurna u njegovom naručju.

Fotografija: Aleksandra Kovač

Model: Ines Strahinja

Ceo svet se u jednoj večeri raspadao oko mene. Gde je nestala otrovna žena u meni, koja je znala da pregazi sve da
bi uspela? Gde je iščezla zavodnica koja je rušila i zidove i stene? Kako sam, pre samo nekoliko sati zavela pola Beograda na putu do bara, a sada, apsolutno bespomoćna, u njegovom naručju vapim za pomoć?

Oklembesila sam mu se o vrat, dok je njegova arogancija dosezala vrhunac. Kulminacija njegovog samopouzdanja podrazumevala je dno mog. Je li to dovoljna cena za stabilnost koju sam osećala? A je li mi ta sigurnost bila preko potrebna?

Uloga zaštitnika nakon rasprave je za njega bila i više od zaslužene nagrade. Nagrade zato što me je osvojio za dve sekunde? Ili, zato što sam poželela da pored njega nikad više ne progovorim, koliko je prijala tišina u međusobnom gledanju?

A dodiri – predela sam kao mačka svaki put kad me je u toku večeri dodirnuo za ruku, sklonio pramen sa ramena ili nonštalantno uhvatio za bradu. Ko tu koga osvaja i čime? Ja njega nevinošću ili on mene grubošću?
Bol u zglobu je bio nesnosan, i dok sam klela izdajničke cipele, utonula sam u njegov zagrljaj. Prhvativši me, ostao mi je oslonac do taksija. Kožna sedišta. On. Ja. Ovaj grad je suviše predvidiv.

2 Replies to “Dodiri”

    1. Zaista, ni bol koji sam osetila u nozi nije zamaskirao divan osećaj u njegovom naručju. To je možda najdivnije od svega.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *