Dobra, stara vremena

Kad pogledam  svet koji me okružuje, jasno vidljiv u ogledalu sadašnjosti, nešto me preseče baš tu sa leve strane, posred srca.  Nekakav žal, izgleda, za onim dobrim, starim vremenima kada je sve bilo tako jednostavno, ili se samo meni činilo tako, i kada su ljudi bili ljudi, manje egoisti a više okrenuti drugima.  

U naše vreme, govorili su nekad stariji, kada bi u dugim, letnjim noćima, uz po koju čašu vina, evocirali uspomene iz mladosti, znali smo da živimo a ne k’o vi danas.  I krenu sa, hiljadu puta ispričanom anegdotom kada su, iz dosade, seli u auto i prošetali se do Trsta. Nekada bi se, kako se priča ponavljala, lokacija menjala, pa bi naš Trst dobijao obrise Venecije, ali su emocije, entuzijazam i prijateljski duh ostajali istog intenziteta.

 Ništa jednostavnije od dobre volje i želje za putovanjima koja su tih godina bila i te kako izvodljiva. Staviš pasoš u džep, kinte koliko treba da sebi pokloniš nove farmerice i neke od džidžabidža i suvenira koje ćeš sutra pokazati prijateljima i komšijama kao dokazni materijal kojim se svaki turista ponosi.  Tamo, u našem Trstu, napraviš i koju fotografiju, danas već izbledelu, koja ponosno stoji u albumu koji svedoči o nekoj drugoj, ali svakako srećnijoj mladosti.  Usput, kad si već preko grane, pošalješ i koju razglednicu, jer poštanski žig, onda, imaše veliku vrednost, i nevernom Tomi od komšije, prijatelja, rođaka, bio je sigurna potvrda o verodostojnosti boravka u našem Trstu ( Veneciji, i sl.)

Fotografija preuzeta sa http://miriadna.com

Gde sve nisu bili tako iz dosade, moglo se onda, pasoš je otvarao sva vrata! Uvek zajedno, kažu, ekipa se nije menjala, prošli su kroz mnoge nedaće ali ih to nije sprečilo da se druže i pomažu jedni drugima. U naše vreme, insistiraju, prijateljstvo je imalo neki značaj, ovo danas, malo – malo pa se posvađaju. Znao se red, sad je zavladala neka anarhija, nastavljaju sa sećanjima na život u nekom drugačijem svetu.  Svetu koji je bio u neku ruku zanimljiviji, jednostavniji, možda čak i previše za današnje standarde.

I danas se putuje, iako možda ne tako često i sigurno ne bez unapred napravljenog plana, ali kao da to nisu ona ista, bezbrižna i opuštena putovanja o kojima su nam govorili naši stari. Ko, recimo, danas piše razglednica sa putovanja? Na sam pomen svojeručno napisanog pozdrava svi te gledaju kao sa Marsa da si pao. Kakve crne razglednice? Tako si retro’. Sad ako ne objaviš bar dva albuma sa letovanja nisi uopšte in!

Fotografija preuzeta sa http://www.livinglikeatourist.com

Na moju opasku da ne umem da pevam, današnje generacije prevrnu okicama i krenu sa hvalospevom o fejsbuku, instagramu, foursquare-u i sličnim modernim tekovinama. Draga, dok tvoje fotke nije videlo bar hiljadu ljudi ništa nisi uradila. Crvkuću mladi naraštaji. I pod obavezno moraš da se registruješ online u hotelu u kojem odsedaš, jer dok ne mogu da te lociraju, džaba ti sav trud na putovanju. A šta će oni koji više vole privatni smeštaj od luksuza sa par zvezdica? Nije in.

Dakle, ako CIA ne zna gde sam, i ako nisam napravila par modnih fotografija, mogu samo da se pokrijem po ušima i da ćutim. U moje vreme, dok smo svako leto provodili u jednom mestašcu u Grčkoj, nije bilo bitno da ceo svet zna gde sam, šta sam jela i sa kim sam popila kafu i gde. Tad nije bilo ni mobilnih telefona, ni aplikacija, postojalo je nešto što se zove privacy.

Ali to današnje generacije ne shvataju. Nisi in. Vremena su se promenila, ali kad pogledam sebe u ogledalu današnjosti osetim žal za likom u odavno već slomnjenom ogledalu prošlosti. Onda kad je sve bilo jednostavno, kad se znalo dokle traje detinjstvo a kad je vreme za odrastanje.

U naše vreme, iako zvučim matoro ili samo nostalgično, biti dete bilo je nešto lepo, čisto. Provoditi sate i sate sa klincima iz kraja u igri i traženju po mapi. Kako ste nalazili bez GPS-a? Nije mi trebao satelit da dešifrujem mapu ižvrljanu na pesku i otkrijem gde se krije protivnik. Da bi me mama našla, nije joj trebao mobilni, bilo je dovoljno da izađe na terasu i razdere se dovoljno jako da je čuje čitav komšiluk. Nije bilo kompjutera, ni igrica, ni kakvih farmi i ribarnica, ni mafije, osim u filmovima. Dete je bilo dete. Devojčice su bili pristojne, nisu učestvovale u rijaliti programima, niti se  trudile da budu žene pre vremena, iako bi ne retko obukle maminu haljinu i cipelice na štiklu, sanjajući da postanu dame, neke i zvezde, jednog dana. 

Fotografija preuzeta sa http://kelsocartography.com

Danas kad obučem maminu haljinu, nisam in jer nije kreacija nekog  fashion eksperta koji bi mi dao 0 sa par minusa jer, zaboga, nisam obučena kako nalažu modni trendovi. Gde si krenula bez šminke?  Govori modni lekar, kao da je biti prirodan nekakva neizlečiva bolest. Nisi in. Biti doteran i kada ideš u toalet je must, pravilo bontona koje svaka mlada dama mora da poštuje.  Naravno, uz obavezno fotografisanje i postavljanje slike na instagram jer je to danas in.  Jer ako nisi po svaku cenu u koraku sa vremenom, onda si već i u tridestim matora, džangrizava baba koja nema pojma.  A ja baš volim da budem baba. Kažu mi da na svoju baš ličim i ponosim se time.

U naše vreme, jednom će i ove generacije pričati anegdote svojim naraštajima. Kakav im to svet ostavljamo, ne mogu a da se ne zapitam. Svet u kojima prave vrednosti više ne postoje, ili su se samo sakrile negde i čekaju na pravi momenat da se vrate u naše živote na velika vrata. Učinimo nešto dok ne bude kasno, dok ne krenu da upiru prst krivice u nas. Vratimo se na pravi put ka budućnosti u kojoj će i za naša moći da kažu – dobra, stara, vremena.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *