Di je ta dijeta?

Imam dobrano preko sto kilograma, i više sam nego siguran da bi mi prijalo da imam manje, ali se na samu pomisao na odricanje od hrane onaj lalinski deo mene naroguši, zakrvavi očima i drekne: „VOLEM DA JEDEM!“. A sa mojim vojvođanskim delom – zna se, nema zafrkancije.

Kao asocijacija na samu reč “dijeta”, u glavi mi se, iz nepoznatih razloga, pojave slike čupavih, ispijenih pustinjskih isposnika koji izgladnjivanjem umalo dovode sebe Bogu na istinu. I zakrče mi creva. Potpuno neobjašnjivo, ali istinito – i samo razmišljanje o dijeti čini da ogladnim kao vuk i dam se u sistematsko prožderavanje svega i svačega. Moje duboko uverenje je da je čovek mesožder, te da je naučna zabluda o tome da smo zapravo svaštojedi vezana za miskoncepciju salate kao hrane.

Pomislićete da sam od onih koji izbegavaju povrće. Nikako. Obožavam povrće, pod uslovom da nije kuvano, prženo, crvene boje, ljuto, neprijatnog mirisa, u dalekom srodstvu sa lukom ili kupusom, te da svojom zapreminom i položajem ne baca senku na komad mesa koji, svakako, mora dominirati površinom tanjira. Šta ćete … neki ljudi veruju u vanzemaljce, neki u Jetije i Saskvače, a ja verujem da sam mesožder.

fat-Man-not-Diet1

Izvor: oldermenswellbeing.co.uk

Zbog svega izloženog, razumećete ako vam kažem da mi je za držanje dijete veoma važna podrška okoline, pre svega supruge. Sam samcijat nikada ne bih bio u stanju da se izborim sa napadima gladi i prehrambene anksioznosti pri pogledu u tanjir sa nečim dijetalnim. Šta da se radi – još od malena vas nauče da ako se za nešto tvrdi da je zdravo, to je zato što je toliko odvratnog ukusa da se mora naći kakvo takvo opravdanje da se predje preko zgražanja i dotični zalogaj zaista stavi u usta. Baš zbog toga mi je potreban strog, ženski nadzor u borbi za kroćenje sopstvenog apetita.

– “Ove zime smo se pogojili kao prasići!” – ukorila me je supruga – “Pogotovo ti.”

– “Hmm…” – zagledao sam se u sopstveni odraz u ogledalu – “Moguce je…” – sumnjičavo sam odgovorio

-“Moguće? Znaš šta je moguće? Da kako grane prolećno sunce ni ja ni ti nećemo imati šta da obučemo. Eto, to je moguće!”

-“Dobro, de.” – složio sam se – “Šta onda da uradimo po tom pitanju? Da kupimo novu odeću?” – dodao sam sa ne malom nadom u glasu.

-“Idemo na dijetu! Oboje.” – zvučala je neumoljivo.

-“A da idemo na dijetu sutra?”- pokušao sam da se izmigoljim – “Večeras smo se dogovorili sa Hermanom da svratimo kod njega. A znaš kakav je on. Uvek spremi neku hranu. Rebarca, na primer, pa sladoled i ona sjajna pita od višanja koju Doris pravi svaki put.”

-“Ne pokušavaj da izvrdaš. Najbolje bi bilo da počnemo odmah, jer ako pojedemo sve to što si nabrojao, trebaće nam mesec dana duže da skinemo naslage samo od te večerinke.”

-“A da se poslužimo samo pitom? Eto, ne moramo rebarca. Dobro, možda samo kuglu sladoleda uz pitu. Koliko da se domaćini ne uvrede.”

Odgovora nije bilo. Nije mi ni bio neophodan da bih znao da će se moji najgori strahovi obistiniti – nekoliko sati kasnije, za stolom kod Hermanovih, gledao sam tužno u gomilu hrane na stolu, prevrćući po svom tanjiru komade brokolija. Zurio sam u to zeleno čudo koje je mirisalo kao neoprane noge.

-“Što ne jedeš brokoli?” – činilo mi se da u Hermanovom glasu čujem primesu provokacije – “Ne svidja ti se kako ga je Doris spremila?”

-“Ne, baš je dobar.” –Čeličnom voljom održavajući neutralan izraz lica, zagrizao sam jedan komad. Nemam pojma kakvog su ukusa prljave noge, ali sam siguran da ne bi mogao biti znatno gori – “Izvrstan!” – čak sam promumlao preko užasnog zalogaja.

-“Sjajan!” – dodala je moja supruga. Pažljivo sam joj osmotrio lice. Ni traga ni glasa od facijalnog grča uzrokovanog ukusom poluskuvanog kupusovog rodjaka. Poželeo sam da joj sapatnički stegnem ruku i čestitam na oskara vrednoj glumi, ali sam brzo odustao od toga. Uostalom celo ovo zamešateljstvo je i bila njena ideja.

-“Drago mi je da vam se dopada.” – Herman se široko osmehnuo, dok su mu se očice sjajile zlobom – “Da ti sipam još malo?” – i ne sačekavši odgovor, nasuo mi je još nekoliko kašika zelene grozote prelivene bezbojnom čorbicom.

Poželeo sam da vrisnem. Ipak, smislio sam nešto bolje. – “Ukusan je, a pri tome sjajan za dijetu! Mogao bi i ti da pokušaš, Herm. Čini se da si nabacio koje kilo zimus.”

-“Šta?” – začudio se moj dragi prijatelj, našavši se iznenada u neobranom groždju –“Ne, zapravo i nisam.”

-“Ma hajde!” – bio sam neumoljiv – “Koliko kilograma imaš? Sto pet, sto deset?”

-“Neznamnisamsemerio” – na jedvite jade je promrmljao.

-“A na sve to imaš i Doris, koja sprema ovako bajan brokoli! Nećeš ni osetiti da si na dijeti.”

-“Stvarno Hermi,” – sa očiglednim entuzijazmom se ubacila Doris u raspravu – “ meni je najmanji problem da ti spremam dijetalnu hranu. ” – osmehnula se Hermanu, kojem su krupne graške znoja već orosile čelo, pa se ponovo okrenula nama – “A šta još jedete po programu te dijete?”

-“Samo brokoli” – pridružila se osvetničkoj ofanzivi moja draga supruga

-“Pet puta dnevno!” -nadovezao sam se

-“Baš ovakav – baren, bez soli i masnoće!” – poslednji ekser u kovčeg je zakucala moja najdraža.

-“Uh, pa to je baš lako za spremanje” – oduševila se Doris – “ I, koliko dugo traje ta dijeta?”

Sada je na men red bio da se osvetnički smeškam –“Prvih mesec dana je čišćenje organizma od toksina nagomilanih tokom zimskog prežderavanja. Posle toga još mesec-dva i biće k’o nov!”

Po pogledu u Dorisinim očima znao sam da je Hermanova sudbina zapečaćena – osuđen je na bareni brokoli bar na nekoliko nedelja, pre nego što smisli koliko-toliko uverljiv razlog da ga zauvek protera sa jelovnika. Koliko god da mi je osveta bila slatka u trenutku dok smo je sprovodili, te noći, dok sam budan ležao u krevetu, mučen strahovitim krčanjem creva i blagom mučninom uzrokovanom mogućim trovanjem povrćem mog na zeleniš nenaviknutog organizma, pomislio sam da bi mesec –dva ovakve ishrane dovele do neumitnog lipsavanja subjekta koji bi se tom mučenju prepustio. Sve i da nije bilo tegoba sa želucem, ne bih mogao zaspati od halucinogenih slika koje su mi se javljale kada bih sklopio oči: slaninica, pršuta, sirevi, majonez i kobasica, praška šunka, kuvana jaja i viršle. U jednom trenutku mi se, ničim izazvano prividela i flaša ulja. Organizam je neumoljivo iskao masno.

-Khm, khm..- nakašljao sam se da vidim da li moja supruga spava – “idem da pijem vode…” – dodao sam tiho opravdanje za ustajanje u ovako sitan sat. Izmigoljivši se iz kreveta, prvo sam skoknuo do špajza po komad slanine, pa se na vrhovima prstiju uputio do kuhinje. A tamo….

Polusakrivena iza šanka, kraj frižidera je stajala moja supruga, i sa gladnim pogledom koji se viđa u očima spašenih brodolomnika, jela komad Brija. Sapatnički sam joj, ćutke, klimnuo glavom.

Narednih pola sata gostili smo se pršutom i sirom, i slistili bocu vina. Složili smo se oko obilne, kasne večere – jer nam za sutra treba energije – idemo u kupovinu da obnovimo garderobu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *