Deca su naše najveće bogatstvo, ali ne i jedino

Imam dete. I volim ga najviše na svetu. Oni koji me poznaju znaju kroz šta sam sve prošla od njegovog rođenja do danas, ali i dalje ne smatram da ceo svet mora biti oduševljen njime. Ja jesam, kao i njegov otac i naša bliža rodbina, a to je, smatram, i normalno. Ipak, ne očekujem da se svi tako ponašaju. Zašto bi prodavačica u dečijem butiku morala biti oduševljena njime svaki put kada ga vidi, ne smatram da svako od komšija mora pasti u nesvest od oduševljenja kada ga vidi, još manje da svi moji prijatelji moraju samo o dohrani i uvođenju hrane da razgovaraju sa mnom.

Malopre sam se našla u situaciji koja me je bukvalno izvela iz takta. Sedim sa četiri drugarice. Jedna ima decu, druge dve, Ana i Tanja, ne. Tačnije Tanja uporno pokušava da ostane trudna, uključila se i u program veštačke oplodnje koji finansira država, ali o tome gotovo nikada ne priča. Svi poštujemo takvu njenu odluku jer verujemo, ovako lakše podnosi celu tu priču koja nije ni najmanje laka. Ana ni ne planira porodicu u skorije vreme.

Izašle smo sa Majom (ime je naravno izmišljeno, ali ona će se već sama pronaći), koja već ima dvoje dece, i sve bi bilo ok da nije počela još od ulaska u kafić kao navijena da priča o njima.

“Jao, znaš, izašao mu je prvi zubić. Nemaš pojma koliko sam bila srećna. Odmah sam zvala muža da mu javim da mu kupi nešto belo, znate da stare žene kažu da je to običaj. Nego, sada sam se setila, otkako mi je stariji sin porastao, ja sam već zaboravila kada beše oni počinju da hodaju. Ovaj malecki neće ni da se odigne na rukicama, a kamoli da sedne. Da li da ga odvedem kod lekara”. Pričala je više za sebe nego sa nama.

Ok. U redu. Saslušale smo je, tačnije ja, pošto sam se osetila najviše upućena u priču i najmerodavnija od nas tri da dam odgovore na njena pitanja. I taman kada smo okrenule priču na drugu temu…ne lezi vraže. U tom trenutku se na televizoru pojavila reklama za pelene.

“Zamislite, ovaj mlađi se nijednom nije ukakio od jutros. Ne znam da li da se brinem. A i jeo je malo slabije. Počinjem da se brinem”. Gledala sam u Anu koja je već počela da okreće očima i u Tanju kojoj su se oči blago sijale od suza koje samo što nisu krenule. Rekla sam joj da nema potrebe da se sekira, da i sama zna da decaa ne jedu uvek isto i da se malo opusti.

Stigla je i kafa. Sve bi bilo u redu da ispijanje kafice nije pratio razgovor o pranju i sterilizaciji flašica.

FOTOGRAFIJA: Jovana Tomašević

Tokom celog našeg razgovora gledala je u svoje klince na telefonu i sa dubokim uzdahom izgovarala njeno čuveno “anđelčići moji”. Kap koja je prelila čašu usledila je nakon razgovora o novogodišnjim praznicima.

Ana je počela da obrazlaže kako sa svojim dečkom ide u London za praznike. Tanja je samo kratko rekla kako ne planira da ide nigde, a onda je Maja izletela sa svojim komentarom – “Gde da ideš? Sedi kod kuće i pravi dete. Deca su najveće bogatstvo. Nemaš pojma koliko su mi na bolje promenila život”.

Da, slažem se, sve je to istina, ali ona u tom trenutku kao da nije ni pomislila da je sluša upravo ta ista Tanja za koju svi znamo koliko želi dete, koja je išla na toliko ispitivanja samo da bi ostala trudna, koja je isprimala i progutala na tone hormona… Tanja se samo pokupila i otišla do toaleta, a Ana je skočila na Maju kao vrelom vodom polivena.

“Sebična ženo! Da li si ti svesna da ne žele svi da žive tvoj život?! Kako te nije sramota. Znaš i sama kroz šta jadna Tanja prolazi, koliko se muči i sekira. Da li ikada, ali ikada, razmišljaš i o nekome drugom ili samo o sebi!?!?! Voliš svoju decu, normalno je da ih voliš, ali da li stvarno očekuješ da neko želi da sluša stalno o njima”. Otrčala je za Tanjom u toalet.

Ostala sam kao vodom polivena. Svi smo znali da Maja to nije uradila namerno, da nijednog trenutka nije htela da rasplače Tanju, a još manje da je povredi. Ipak, njena prevelika majčinska ljubav bila je jača od nje.

Maja me je samo zbunjeno gledala i rekla “Idem ja”.

Pomirile su se, naravno. Znamo se mi godinama. Ali onaj Tanjin tužni pogled i suze koje su se samo kotrljale niz lice naterale su me da pomislim da li je zaista moralo tako.

Volimo svi svoju decu, ali ne možemo očekivati da ih svi vole kao mi. Naša deca su ipak samo naša najveća ljubav, a bilo bi lepo razmisliti i o tuđim osećanjima. Možemo pričom o njima nekoga povrediti. Zar ne?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *