Da li je vera potreba?

“Čovekova je šansa što ga Bog nije ostavio na miru i što mu je u psihu usadio praiskonsku funkciju vere, koja večno traga za mestom gde se može osećati kao kod kuće. Vera se ne može stvoriti – ona je u najistinskijem smislu dar milosti.” (K.G.Jung)

Bogopoštovanje i žrtve, postupci umilostivaljavanja, teologija, obredi i crkvena organizacija čine srž institucijske religije. Kada bismo svoj pogled ograničili na nju, morali bi smo religuju definisati kao umeće da se zadobije radost bogova. To je nešto čime sa ovaj tekst neće baviti.

Nasuprot tome, u središtu interesovanja religije je naša psiha – naša unutrašnja stranja, naša svest, zasluge, bespomoćnost, nesavršenost. Najopštije rečeno, religioznost je zapravo naše uverenje da postoji neki nevidljivi red a naše najviše dobro leži u tome da se tom redu skladno prilagodimo. To uverenje i prilagođavanje su naši stavovi u duši. Svi naši stavovi – praktični, emocionalni, moralni i religiozni, potiču od objekata naše svesti – onog u šta verujemo da postoji, realno ili idealno, uporedo sa nama. Takvi objekti mogu se pokazivati našim čulima ili našim mislima, a svakako izazivaju u nama reakciju. Poznato je da reakcija izazvana zamišljenom prisutnošću može biti jednako snažna kao i ona izazvana realnom prisutnošću, ili čak i snažnija. Tako, na primer, sećanje na neku uvredu može nas uzbuditi više nego u trenutku kada je uvreda izrečena.

FOTOGRAFIJA: likealake.blogspot.com

Čemu nam služi vera?

Kad smo bebe, mi verujemo našim roditeljima da će nas ljubavlju i mlekom dovesti do hoda i govora; kada biramo zanimanje, verujemo da će nam ono ako ga vredno i savesno obavljamo doneti plod i radost; kada se venčamo, verujemo da ćemo živeti u harmoniji; kada smo bolesni ili ostanemo bez posla, osiromašimo, pred smrću, vera nas štiti od ništavila. To je vera i onih koji su religiozni i onih koji sebe smatraju ateistima. Jung je svestan da u teškim krizama u ljudskom životu svest, Ego, takozvana pamet, ne mogu biti dovoljni, niti su u stanju da donesu najbolje rešenje. Tada se čovek i nevoljno prepušta vođstvu nesvesnog i nepoznatog, u religioznim terminima – božjem vođstvu. Sposobnost verovanja je funkcija data čoveku na rođenju i prepuštanje ovoj funkciji u dramatičnim momentima je vera u nesvesno, odnosno u religiozni arhetip.

Prve predstave o Bogu strogo su antropomorfne i izgrađuju se na osnovu likova roditelja ili onih koji dete odgajaju. Ukoliko roditelji žive u skladnom braku i vole svoju decu, možemo sa dosta verovatnoće da očekujemo da njihova deca neće imati problem sa verom, njihov Bog imaće odlike dobrote, milosrđa, pravde, ljubavi. Ali, neslaganje, razvod, ambivalentan odnos prema deci, praćen često i zlostavljanjem, dovoljno su loši činioci koji će izazvati osećanja odbačenosti, pa onda i odbačenosti od Boga. Ukoliko veruju u Boga, njihov Bog je onaj koji je ljut, gnevan, plaši i kažnjava, preti paklenim mukama posle smrti.

Kada govorim o religizonosti kao psihološkoj potrebi čoveka da veruje tada pod religizonošću podrazumevam unutrašnju čežnju čoveka da se spoji sa Nekim-ko-ga-u-svemu-nadilazi, veru u moć svog sazrevanja i napredovanja, mogućnost duhovnog progresa. To ne bi bilo isto što i crkvenost ili pobožnost, gde je akcenat zapravo na veri pobožnog čoveka u natprirodno biće koje je stvorilo i upravlja vidljivim i nevidljivim svetom i na njegovu pokornu bogobojažljivost. U tom smislu, naučnici koji za sebe najčešće tvrde da su ateisti i te kako su religiozni. Znak zrelosti kod naučnika je svest da nauka može biti predmet dogme isto kao i religija.

Stoga, bez obzira na to šta o tome misle naučnici, religioznost predstavlja jedan od trajnih i najpouzdanije utvrđenih psihičkih fenomena. Religioznost u čitavoj raznovrsnosti svoje manifestacije u psihičkoj realnosti nije dovoljno istražena a osnovni razlog za to je metodološka ograničenost savremene psihologije da sa svojim pretežno objektivističkim metodama, usmerenim na spoljno ponašanje, pristupi jednom prevashodno unutrašnjem fenomenu.

Tekst kompletno preuzet sa sajta Psihološkog savetovališta “Reč po reč”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *