Čovek koji ume da grli

Noć  je bila obojena mojim hirovima. Čak i kiša kao da je bila tu da bi osenčila kompletnu sliku koju sam crtala svojim raspoloženjem. Odbijala obaveze, a onda ih, opet sebi svojstveno, hirovito pretvorila u  igru pred zoru.  Evo, napisah „sebi svojstveno“, a više ni ne znam ko je ta osoba, ta nova JA.  Šta je to njoj svojstveno? Ne poštuje rokove, ne poštuje noć za spavanje, dan za rad. Ne interesuju je ljudi, ne interesuje je zadovoljstvo. Pasivno obitava u svetu koji se kreira iz trena u tren, potpuno nepojmljivim tokom, potpuno nepredvidivo. Sve što misli da želi ona ne čini, jer poslednje sekunde pred ispunjenje joj govore da to neće.  Sve što misli da voli ona odbija.  Sve što misli da jeste gestovima demantuje.

Ne znam, možda samo ne umem ovo danas! Suviše me umara. Valjda, zato sto svako danas ima svoje sutra koje se pretvara u danas, i tako u krug…pa ne moram da umem baš ovo „danas“. Ovaj trenutak kao da je rezervisan za neki međuprostor, za neke međuljude, za neko međuvreme. Za neke bestežinske poglede, reči, dodire.  U ovom danu bez brojeva, bez omči, bez snage, ipak bih volela da jedne poznate ruke ostanu prikovane za moj struk. Da ipak osetim krv koja struji njegovim venama, prste  koji mi se zarivaju u kožu. Zaista, postoji ON.  Nesavršen, poput nekog  komadića iz neodgovarajuće slagalice. Potpuno drugačiji.  A opet, on koji sa svojih par velikih završetaka uspeva da ukroti bezbroj mojih sitnih. On, koji ne govori rečima, čak ni ispoljavanjem osećaja, već nekim čudnim, sveprožimajućim osecanjem. On, čije me prisustvo smiruje, i stvara neki osećaj privrženosti. 

Fotografija: Jovana Tomašević

Kao da odjednom imam neki zaklon gde se mogu sakriti. I sto je čudno, sa njim zaboravljam one ženske radoznalosti i proračunavanja.  Ne interesuje me, ni zašto je tu, ni šta hoće, ni kako…jednostavno želim da tiho kutim pod tim zaklonom.  Velikih ruku i velikog srca, ratnik zarobljen u pogrešnom vremenu. Taj što reči doživljava kao strujanje vazduha, ali ume da grli. Taj  zagrljajem govori da ima snage za oboje.  Da ima snage da iznese za mene mnogo više od jednog dana koji ne umem.  Zagrljaj koji te ne pita, samo te uzima.

Ne umem ovo danas, suviše je ispunjeno jednim velikim „ništa“. Odjek mog vapaja je sve glasniji, neprijatno grebe uši i ukazuje na veličinu tog „ništa“ koje me okružuje. Najradije bih ubila svu kompleksnost i postala prosta, makar na kratko.  A ako ne uspem sama, znam da ce krah ovog staklenog dana čuti jedan zagljaj.

One Reply to “Čovek koji ume da grli”

  1. Необразована елита
    Продуховљена просечност
    Блогује из прикрајка
    Истренирану укоченост.

    Ko sve piše danas.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *