Bivši čovek mog života

“On je sada jedno veliko ništa. On i svi ostali. Niko mi se ne sviđa. Sa svima sam raskrstila, bilo kombinacija ili dopisivanje. Ne odgovaram!”, kontradiktornost zvana moja najbolja drugarica. Duže vreme je sama, ali uvek joj je neko bio tu. Barem da misli na njega. Ovih sa kojima se dopisivala i išla na kafu imala je na izvoz. Ali nije to bilo to. Obraća mi se rečima: “Ti me barem poznaješ, oduvek si uz mene.”

I jeste. Bilo je to ovako; jedna ljubav, ona prva, pa par avanturica, pa long time pause, pa nervoza i depresija, pa nesrećna zaljubljenost. Sada je shvatila da nema nikog. Ona je lik koji ne može da odoli zabranjenom voću, koja voli avanturu, voli da se kreće po nesigurnom tlu. Sa velikom dozom nadanja, od kojeg uglavnom nikad ništa. A ja… Ja sam posebna priča. Bili smo poznanici. Nakon intervjua koji sam imala sa njim postali smo prijatelji. Bliski veoma. Skype je bio naše sredstvo komunikacije, jer je on kilometrima daleko od mene, radi u Milanu. Bila sam mu sve, prijatelj, uteha, savet i podrška. Pomogla sam mu nakon operacije i raskida sa devojkom. Našla sam mu se. Ali onda je on snašao mene. To jest, onaj osmeh kada me pozove koji ne mogu da sakrijem, onaj osećaj zvan “leptirići u stomaku”. Ona podudarnost između nas dvoje. Bilo je obostrano i to smo oboje znali. Bilo je samo pitanje kada ćemo to jedno drugom da priznamo.

FOTOGRAFIJA: Jovana Tomašević

Nakon priznanja sve je postalo lakše. Zbližili smo se još više. Došao je u Novi Sad kod mene. Sve što sam tada želela da mu kažem stalo je u jedan zagrljaj. Svaki pogled, dodir, osmeh izazivao je sve veće emocije. Nisam više mogla da kontrolišem to stanje i prepustila sam se. Sa njegovim likom sam se budila i legala uveče. Onda je došlo zajedničko letovanje. Naši prijatelji koji su nas posmatrali “sa strane” shvatili su da tu postoji nešto vise od prijateljstva. Nešto više i od simpatisanja. Navijali su za nas. Jedini problem je bio što on više nije bio taj koji navija za nas. Rekao mi je: “Nema ništa od nas. Zaboravi me.” Posvećuješ mi pažnju, pa prestaneš, kakva je to nekultura?

Nakon leta sve manje i manje smo se čuli. Postali smo ponosni. On se promenio. Prvo fizički, potom i psihički. Nije više ona osoba sa kojom sam mogla da razgovaram satima. Odrasla i zrela osoba. Sada je jedan balavac nezreli. Čudno. Ne toliko davno htela sam sve sa njim. Igra koja mi je postala preteška. I preopasna. Tek sada sam shvatila neke stvari i videla ga u pravom svetlu. Provod. Klinke. Posao koji mu je najbitniji, odmah posle porodice, postao je nebitan. A meni takav on više nije zanimljiv. Sada sam ga pustila, želim da se skrasim sa nekim ko me je zaslužio. Jer svaka devojka bi trebalo da zna koliko vredi i šta su vrednosti koje su na ceni. Bitno je samo da se ne zavaravamo.

Prošlo je neko vreme. Ušla sam u ozbiljnu vezu sa momkom koji mi svakog dana pokazuje i dokazuje koliko mu značim. Da odem u Indoneziju da radim, pošao bi sa mnom. I prelepo mi je kada sam sa njim. Ali i dalje je ostala ta neka neizreciva tišina i pogled u daljinu kada je on u pitanju. I znanje da će doći kad prođe sve. Doći će, prekasno, ali će doći.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *