Beskućništvo – stvaran svet oko nas

“Tačan broj beskućnika u Srbiji nije poznat i nije ga moguće utvrditi zato što ne postoji odgovarajući metod za sprovođenje takvog popisa. O beskućnicima i beskućništvu se najčešće govori zimi, ali ovaj problem postoji tokom čitave godine”. Ovim rečima započela je priču na temu beskućništva u Srbiji naša sagovornica Milena Timotijević, sociološkinja iz Hausing centra, autorka istraživanja Bez kuće, bez doma: istraživanje beskućništva u Srbiji.

“Termini beskućnici i beskućništvo se skoro ne pojavljuju u dnevnom političkom govoru. O postojanju beskućnika u Srbiji čuje se uglavnom zimi, kada dnevne novine učestalo izveštavaju o licima koja su umrla usled smrzavanja na ulici. Beskućništvo se razume kao lična nesreća, proizvod pogreših izbora, dok se strukturalni uzroci ovog, pre svega društvenog, fenomena ne sagledavaju. Najčešće se beskućnicima smatraju samo ljudi koji žive na ulici ili drugim javnim prostorima. Zanemaruje se pri tom činjenica da u Srbiji hiljade ljudi žive u stambenim uslovima koji su ispod svakog minimuma (neadekvatni uslovi, kolektivni centri, uslovi izuzetne prenaseljenosti…)”, objašnjava sociološkinja Timotijević

Istraživanje sprovedeno u okviru projekta “Socijalno uključivanje lica u situaciji beskućništva u Srbiji” obuhvatilo je osobe koje žive u prihvatilištu u Beogradu (njih 173), na ulici (25) i u neadekvatnim uslovima (23). Istraživanje je pokazalo da su najčešći uzroci beskućništva nedostatak posla, porodični porblemi, njihovo ponašanje (alkoholizam, krivična dela, nasilničko ponašanje…). Razlozi dolaska u prihvatilište su različiti, ali se na vrhu liste nalaze nepostojanje stambenog prostora u kome bi osoba živela (29%), loše zdravlje (21%) i besparica (15%). Veliki broj popisanih je trpelo nasilje u porodici ili bilo u sukobu sa zakonom, a čak jedna trećina nema lična dokumenta. Najveći broj beskućnika obuhvaćenih ovim istraživanjem su muškarci između 51 i 65 godina sa osnovnom ili srednjom stručnom spremom i sa fizičkim ili psihičkim problemima, a na trećem mestu su bolesti zavisnosti. Čak 65% njih je bez ikakvog izvora pomoći.

FOTOGRAFIJA: jimhubbardphoto.com

 Kakva je politika države po pitanju rešavanja ovog problema?

Srbija je potpisnica više međunarodnih ugovora i sporazuma u kojima se pravo na adekvatno stanovanje prepoznaje i imenuje kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Postojeći zakonodavni okvir pokazuje ambivalentnost i nerazumevanje ovog fenomena. Zakon o javnom redu i miru na primer sankcioniše skitničenje i sankcioniše ga kao prekršaj protiv javnog reda i mira. Sa druge strane, Zakon o socijalnoj zaštiti i Zakon o socijalnom stanovanju ipak prepoznaju beskućništvo kao stanje ugroženosti, ali nažalost ni oni ne nude sistematsko razumevanje beskućništva.

Kako je moguće sprovesti prevenciju i pomoć za poboljšanje kapaciteta da se iz tog ekstremnog siromaštva izađe?

Beskućništvo se može iskoreniti samo sistemskim planiranjem i rešenjima. Neophodno je da država iskaže političku volju da preuzme odgovornost za rešavanje ovog problema i angažuje resurse više svojih institucija. Potrebno je da zakonski okvir odražava jasan stav prema beskućništva i političku opredeljenost za iskorenjivanje. Potrebno je povećavati kapacitete prihvatilišta koja pružaju urgentni smeštaj; razvijati i druge usluge tzv “tranzicionog stanovanja” (hosteli, resettlement programi, itd) odnosno različite vrste smeštaja koji po formi predstavljaju prelaz između prihvatilišta i samostalnog stanovanja, ali i projekte u skladu sa “Housing First” konceptom 1; razvijati i nove programe podrške za osnaživanje i održiv izlazak iz beskućništva, a ne samo zbrinjavanje (dnevni centri za edukaciju, usluge psihološkog savetovališta i osnaživanja, pružanje podrške zapošljavanju, podrška osnivanju socijalnih preduzeća itd).

Pored rada na akutnim slučajevima potrebno je paralelno odvojiti resurse za preventivne mere koje bi sprečile da porodice koje su u riziku i skliznu u beskućništvo. Istraživanje koje je sproveo Hausing centar pokazalo je i visoku zastupljenost ljudi sa hroničnim problemima sa mentalnim zdravljem među beskunicima u Srbiji ukazalo na nedostatke sistema zdravstvene zaštite. Ono što je takođe veoma važno jeste rad na prevazilaženju predrasuda i stereotipa o beskućništva.

Vaši projekti su usmereni na rešavanje problema smeštaja stanovnika širom cele zemlje. U kom delu Srbije je situacija najlošija?

U čitavoj Srbiji postoji nerazumevanje problema beskućništva i uopšte kršenje prava na adekvatno stanovanje. Kapaciteti ustanova za pružanje smeštaja beskućnicima su generalno nedovoljni, i ne pružaju adekvatnu uslugu. Ovakva prihvatilišta postoje u 12 opština i gradova, međutim samo u Beogradu i Novom Sadu radi se o ozbiljnijim kapacitetima (oko 100 mesta, odnosno oko 30 mesta) i o ustanovama koje postoje već više decenija. U ostalim gradovima i opštinama radi se o nekoliko kreveta kojii su u okviru gerontoloških centara odvojeni za ovu namenu u polednjih nekoliko godina. Najveći broj beskućnika živi u Beogradu. Beograd je najveći grad, pa su i svi problemi proporcionalno najveći upravo u njemu. Ali beskućništvo generišu nepovoljni socio-ekonomski uslovi, i u tom smislu i u drugim regionima zemlje situacija nije povoljna.

U Srbiji nema sistemskog pristupa suzbijanju beskućništva. Vi ste sproveli istraživanje uz pomoć EU. Da li je neko od nadležnih domaćih institucija imao uvid u njih i da li su preduzeti potrebni koraci za dalje rešavanje?

Realizaciju istraživanja koje je sproveo Hausing centar podržao je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade RS, koji je pružio podršku i pokazao odlično razumevanje problematike i političku volju za rešavanje. Pored toga ostvarili smo i sjajnu saradnju sa rukovodstvima i stručnom službom prihvatilišta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, bez čije pomoći istraživanje ne bi bilo obavljeno tako uspešno.

FOTOGRAFIJA: www-scf.usc.edu

Upravo sa ciljem upoznavanja javnosti i institucija sa rezultatima ovog prvog empirijskog istraživanja beskućništva u Srbiji, Hausing centar je u maju ove godine organizovao jednodnevnu međunareodnu konferenciju posvećenu problemu beskućništva. Na njoj je učestvovalo preko 60 predstavnika 40 institucija, lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija, univerziteta i medija. Na konferenciji su usvojene i zajedničke preporuke za uspostavljanje efikasnijeg sistema prevencije beskućništva i podrške za lica koja se nalaze u ovoj situaciji. U skladu sa jednim od predloga Hausing centar je na Konferenciji pokrenuo inicijativu za formiranje Nacionalne radne grupe za smanjenje beskućništva. Za učešće u radu Nacionalne radne grupe su se već prijavili predstavnici 16 organizacija od kojih su neke i državne institucije i mi to vidimo kao prepoznavanje zajedničkog cilja na kome nam predstoji da udruženo radimo.

U prihvatilištvu za odrasle u Kumodraškoj ulici u Beogradu svakodnevno boravi veliki broj građana. Direktor prihvatilišta Prvoslav Nikolić kaže da imaju odličnu saradnju sa gradom i da očekuju proširenje kapaciteta već tokom sledeće godine. Interesovanje građana za pomoć prihvatilištu i na nivou volontiranja je veliko, kaže on, ali to nije tako jednostavno. Zarad sigurnosti i volontera i samih ljudi koji su u prihvatilištu potrebno je uraditi mnoge kontrolne preglede, posebnu obuku…a dok se sve to završi, zima se već završi. Mnogi žele da pomognu i donacijama u hrani. Ipak, nije moguće doneti bilo šta. Kako bi svi propisi bili ispoštovani, prihvatilište prima samo konzerviranu hranu u roku upotrebe.

Možda je podizanje svesti o ovom problemu prvi preduslov za početak njegovog rešavanja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *